Uskoro, u novom broju Balkanskog književnog glasnika - o Savi Damjanovu!

Снежана Савкић ПОБУНА АТЛАСА: ВУК У КЊИЗИ ЧУДА (dokument No @) „Реч вечно незгодан је израз, јер ми притом одмах мисл...


Снежана Савкић
ПОБУНА АТЛАСА: ВУК У КЊИЗИ ЧУДА(dokument No @)



„Реч вечно незгодан је израз, јер ми притом одмах мислимо на време, уплићемо у њега прошлост и будућност као у неко бесконачно дуго време; међутим, реч је о томе да ово вечно јесте оно што је једнако са самим собом, чисто садашње, да у њ не улази представа времена. Оно јесте – постајање и престајање искључени су.”  (Хегел, Историја филозофије I)

Када бих се обратила читаоцу овог романа, рекла бих: НЕКА ТЕ ВРЕМЕ НЕ ЗАВЕДЕ, ЈЕР ОВО ЈЕ ЗАПИС О ЈЕДНОМ ВРЕМЕНУ КАДА СВЕТ НИЈЕ ИМАО ВРЕМЕНА; О ВРЕМЕНУ У КОЈЕМ СУ ПРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ ПОБЕЂЕНЕ И ИЗМИРЕНЕ.  Итика Јерополитика@VUK, као „амблем човекове суштине кроз реч“ и Разјасница Бића, баш као и њен Творац, „постаје сила која саставља Сада са Будућим и раставља обоје од прошлог; он(а) сва три времена премеће по својој вољи и тако дотиче Искон“. Као есејистички емблемаријум, али и онтолошко-космички речник, проговарајући језиком хијероглифике и алхемије, праискона и заумних ромора, oвaj роман се рађа као летопис опширних вечности, али и побуна Атласа – као обнова многих живота кроз другачију Реч. Он постаје обећање месијанског доба, којим ће се остварити Боетијева дефиниција вечности: „interminabilis vitae tota simul et perfecta possessio“. Роман у целости јесте космичка и индивидуална борба – Чувар Света, куповина будућности. Ја бих сада могла рећи да се Сава Дамјанов, попут књижевног хазардера, смело игра са светлошћу свемира и каноном названим Историја, али у овом случају игра није само „игра“. Постмодернистички метежи и побуне дела, које бисмо свакако могли насловити и као „Вук у земљи чуда“, јесу озбиљна полемичка и филозофска визија, и покушај одговора на оно вечно питање ГДЕ СЕ КРИЈЕ БЕСМРТНОСТ.

Постмодернистичка Итика егзистира и као само БИЋЕ ЈЕЗИКА у једној апсолутној слободи доживљаја и израза, у „говору метаморфоза“ и „укрштају безброј Гласова“, притом  пружајући нам могућност да своје читање започнемо на начин о којем нам говори и сам аутор: „Свака књига суштински представља својеврсни речник (Рјечник?) хијероглифике, симболике и алегорија; сходно томе, свако читање јесте својеврсна „exegesa misteria“ или „exercitia spiritual“. Речи Пјера Валеријана (Hyeroglyphica,1556) даговорити хијероглифски није ништа друго до откривати праву природу ствари божанских и ствари људских“ – сада можемо разумети и у контексту тумачења тајног глосаријума и сложених шема читања, у роману чији је аутор изговорио: „глагољити добро значи записивати Све(Т)“. Баш као и роман(?) Истраживање савршенства именован као „интерактивно хетерогено дело са ергодичким карактеристикама“[1], и Итика Јерополитика@VUK, као „дете многих жанрова“, па тако и вуковске и барокне књижевности, отварило је могућности за различите обрасце читања и интерактивног доживљаја, и могло би се рећи да је С. Дамјанов у тзв. Предговору Истраживању савршенства, који сугестивно шематски  асоцира на кабалистичко дрво живота, идејом о РЕЧНИКУ, антиципирао настанак Malog prostonarodnog славеносербског романа као испуњења поетичке формуле ИС-КОН-И. Свака Прича и свако поглавље овог романа постају њени афирмативни елементи. И када кренемо даље у хипертекстуалну пловидбу, пут читања можемо сами бирати: Итика се може дефинисати као херменеутички роман (новела?), као низ херметичних прича повезаних у целину немимезиса и искуства крајности, као барокно-постмодернистичкa сликовницa, или пак барокни магични квадрат, успостављајући притом нови однос између „контемплације и употребе уметничког дела“, а да притом „intentio operis, као потенцијална бесконачност значења, обједињује ова два елемента“[2]. У тој бесконачности значења Текста-Универзума, решење загонетке барокног квадратa, крије се у троуглу три снажна полисемантичка појма ИСТОРИЈА-ЉУБАВ-ЈЕЗИК.

ISTORIJA@REČ – По мишљењу Christopherа Butlerа, историја је само још једна нарација чије су парадигматске структуре тек фикционалне. Она је заточеница властитих (често несвесних) несхваћених митова, метафора и стереотипова. Основа постмодернистичке тврдње јесте да појам објективне реконструкције у складу са доказима јесте пуки мит“.[3] Сава Дамјанов је сопствену историјску и митску Прокреацију остварио као „размађивање размађивања“, као „побуњени Атлас“ у којем аутор кроз сопствени Језик гради аутентичну визију Европе (или пак Србије) на леђима Бика и у њој текстуални Универзум Итике, свакако постаје и историја animе mundi - онтолошког и космичког принципа оживљавања света. Попут Лабриса, Историја  добија два лица – судбина је ЈЕДНОГ, али и судбина ДРУГИХ. Такво дело јесте постмодернистичка биографија великана српске културе, али и биографија јединственог бића огрнута „историјским плаштом“ Вука Стефановића Караџића. И сам аутор овај роман дефинише као „фикционалан и фактографски“, а Вука као фантазмагоричну и историјску личност“ која води интерактивни дијалог са другим ликовима, истовремено „комуницирајући“ и са одређеним културно-историјским слојевима, њиховим стилским и жанровским обрасцима.  Интерактивни „сусрети“ у истим просторима текста постају она илузија веродостојности или веродостојност илузије, која се развија у моделима супституције, мултипликовања ликова, паралелних стварности Универзума. Да се историја не мора тумачити као линеарни низ чињеница и фактографских података, да је потребно удаљити се од „метанарација“ и у плурализму и релативитету постмодернистичке поетике, поставити све могуће перспективе тумачења у положај „равноправности“, можда најбоље потврђују управо речи самог писца Итике у поглављу насловљеном као ПРЕДАНИЈЕ@Drina na ćupriji: „Док Дрина одлази низводно, Историја тече узводно“. Потврђујући ауторову идеју  да је једини континуитет онај бескрајни који је свеобухватан „јер је миноран континуитет ако је везан само за прошлост или је антиципација која нема традицију“, овакво поимање времена и историје омогућује Маlom prosotnarodnom славеносербском роману да „обнављање“ Космоса, тј процес стварања света и напуштања Таме и Хаоса представи „временом“ Немањића и да космичку светлост поистовети са српском. Ако се цео Космос посматра као циклично обнављање и понављање, онда у дамјановљевском поимању Универзума  не постоји хијерархија у томе који ће Почетак почети Причу, а будући да се „призната“ канонска историја састоји „од прећуткивања“, нова Историја Саве Дамјанова проговара, како би испунила захтев инкорпориран у једно од поглавља Енеада – ВАСЕЉЕНА ЗАХТЕВА ВЕЧНОСТ.

LJUBAV@REČ – У само једној реченици, која се налази у библијској Посланици Коринћанима, а  коју  Хандке уписује у сценарио култног филма В. Вендерса „Небо над Берлином“, можда је садржана и Разјасница човековог бића и његове суштине: „Постоји само једна историја, а то је историја мушкарца и жене!“ Из ње као да проговара и наратор Булгаковог романa: „Читаоче, за мном! Ко ти је рекао да на свету не постоји права, верна, вечита љубав? Нека томе лажљивцу одмах одсеку његов погани језик! За мном, читаоче мој, и само за мном, и ја ћу ти показати такву љубав!“[4]  „Два лица исте судбине“, два мултисемантичка симбола, два Језика која творе Све(Т)... ВУК и ДЕСТИНО! Било да говоримо о Стварности или Сну, о Стварности Сна и Сну Стварности, једно је сигурно: NOMEN EST OMEN! И у овом роману, однекуд израњају Хајдегерове речи: „Изговорити некоме име, значи призвати га у постојање!“ Херметичношћу Језика као Сина Велике Тајне, који је друго Време и објава Суштине и који отвара врата Вечног и пут Имену – Идентитету, Сава Дамјанов ВУКА и ДЕСТИНО  именује принципима Мистерије, Мита и Прапочетка. (ЧО)ВУК и ДЕСТИНО  могу се означити филозофским појмом „А SЕ“ (нужно биће), сасвим супротном свему ономе што бисмо именовали као „AB ALIO“, и једна оваква митска и земаљска љубавна Прича показује на који начин бесмртности, као оноземаљској категорији, земаљску потврду дарује исконски ЕРОС. У митском, стварносно-ониричком или пак безвремено кодираном тренутку „4 и 15“, сусрећу се СТАРО и НОВО Огледало – Космос, Мит, Историја и Идентитет једног народа и једне културе, са вечном Љубављу као неограниченом Истином. Постмодернистичка Итика може се схватити као интерактивни комуникацијски процес између две свести: Апсолутне свести аутора – „мага алхемичара“ и Пробуђене свести читаоца. Ако бесконачну Свест посматрамо управо као Тројство Бесконачног знања, Бесконачне Љубави и Бесконачне моћи, а њену индивидуацију као ЈАВУ, САН, ДУБОКИ САН, при чему се сва три поменута стања проживљавају опет у СНУ, тзв. људском животу, онда бих премештањем ових чињеница у постмодернистичком коду „anything goes“, могла створити сопствену формулу која на неки начин постаје и магична формула овог романа: ЉУБАВ+ЗНАЊЕ=АПСОЛУТНА МОЋ, што потврђује и његова јунакиња: „Тако спознајем оно што је даровано само Бесмртницима као Знање: Почетак и Крај су Једно, време између тога је привид јер Биће твори Вечност у којој су Суштина, Смисао и Уцеловљење“.  И можда је сувишно поставити питање ко су ВУК и ДЕСТИНО (одговор би могао бити мистификација мистификације у мистификацији, а сам роман као барокна магична сликовница или магични квадрат, овај пут у постмодерно-барокном закриљу, из дана у дан, причаће сопствену Причу, откриваће сопствене кодове, чуваће сопствене тајне); суштинска питања која је донео овај роман, откривају се у љубавним дијалозима његових  наратора (али и у претходним текстовима Саве Дамјанова, попут добро познате приче Хипостаза Љубави): Где су наше координате? Да ли смо као Једно толико моћни да разумемо СВЕ(Т)?  Да ли нас Љубав заиста изједначава са Боговима? „КО ЈЕ ОВДЕ ЗАПИСАН У КЊИГУ ВЕЧНОСТИ, ТЈ. БЕСМРТНОСТИ, ТЈ. КО КОМЕ ДАРУЈЕ ВЕЧНОСТ?“ Можда би прави одговор био АРХЕТИПСКО ЗАУВЕК! Архетипска Љубав која је доказ да координате времена нису исто што и координате Вечности! А координате у којим се сусрећу Вук и Дестино (4 и 15?), јесу СВЕ(Т).

Тајна Бесмртности сада се обзнањује у „Језику Љубави“ или „Љубави Језика“, јер Језик није „Онај који одлази“. Исписујући „ПОБУЊЕНИ АТЛАС ЉУБАВИ“ (или пак Њену Химну 21. века),  Сава Дамјанов уписује СЛОВО  које беше од Искони и које ће бити на Крају – „мада Краја уистину нема“. Итика Јерополитика@VUK „дете је многих жанрова“,  и свака њена интерпретација која би „претендовала на свеобухватност“, показала би се као „илузорност“[5]. БИЋЕ као неухватљиви неологизам своју текстуалну пројекцију добија управо у овом роману чији аутор, попут Адама речима даје своја имена. Па тако и Вечност добија своје Ново име, вечност у којој свако значење постаје Биће. И као што Хегел наводи, „реч ВЕЧНО незгодан је израз“. И Историја и Љубав у роману С. Дамјанова искључују категорију времена, јер Вечно ЈЕСТЕпостојање и престајање искључени су.



Додатак


Сава Дамјанов
ЧОВЈЕК – ТРОКУРАЦ


Имао један човјек до три курца: једним траву косио, другим воду носио, трећим снаше просио. Зато су га и прозвали Човјек-Трокурац, или простије: Курајло-Вукајло-Михајло, или још простије: Лелемуд Кур-Уд (штоно неки веле: Кир-Уд). Том човјеку није баш ласно било носити се са сопственим  трокурјем, па одлучи тражити лијека  својој болести.

Прво оде он код чувеног хећима Карaмехмедовић Минџе (негдашњег светог ратника нинџе!), и овај му дадне неку враџбину из књига староставних: како мора  промијенити три курца у три пичке, те ће се тако излијечити! Оде онда Човјек-Трокурац на вјештичије легло, па запита најстарију бабу како да промијени своја три курца у три пичке? А баба се вјештица  обрецну:

- Божји човјече, Кир-Михајло, несретниче Кур-Лелемуде,  гдје си ишао ономе хећиму, невјернику што ми је  зета претворио кроз враџбине у Злојеба, а сестру у Злопичку? Па он и теби спрема такву пакост, докле ти је препоручио ону промјену?! Не трампе божји људи курце за пичке, нити долазе на вјештичије легло, црни несрећниче! Него лијепо ти отиђи мом ујаку светом  Сисоју, посисаће ти тај све што је од урока па и преко тога, можда!

И  пође  сада овај Човјек-Трокурац тамо гдје га је стара послала, мада  му никако не бијаше мило по пустињи ходити. Забаци он на раме свој први курац (онај што шест стопа бјеше у дужину!), други стави под мишку (онај десетосложни, налик скамењеној гусјеници!), а трећи-најмањи, најмилији-најтањи, сакрије сам себи у дупе, да се пред свијетом не срами. Пустиња се отегла ко слинци у поњави,  а наш Курајло ни сам не зна колико је још пута преда  њим: зато смисли он да заноћи под  ведрим небом и да чека неће ли му се што у сну указати! Заложи  ти тако он ватру, од пијеска направи узглавље а од вјетра покривач, те спокојно захрка...

... Негдје око поноћи усни Вукајло чудан сан, сличан и приличан самој  јави. Пред њега је као изашао Анђео Божји, у бијелој као снијег одори, са огњеним мачем у руци: прстом средњаком упре тај Анђео право у његово чело и рекне му:

- Овдје удри курчекањом својом, да из главе избијеш мрклину, да засвијетли стаза која ће те одвести тамо куда си пошао!

Но не откри му Анђео којим од своја три курца то да учини, али  на трен задигну скуте и откри своје огромно чупаво дандало из којег се све пушило, те смијући се рекну  још ово

- А после удри овдје, само мушки!!!

На те последње ријечи прену се Кир-Лелемуд иза сна и устрашен поче гонетати што би му све то могло казивати? Погледа пажљиво свог стојка, потом се маши за алатљику, па најзад нујно баци поглед и на малецког: сво троје бијаху  добро да боље бити не може – како шест стопа дуги стојко, тако и десетосложна алатљика, а о малецком (најмањем, најмилијем-најтањем!) да и не говоримо!!!  Опет се Курајло присјети својега сна, и Анђела Божијег у њему: биће да је тај открио дандало е да му и он рекне штогођ о промјени на коју га наговараше препредени хећим Минџа Карамехмедовић; а у чело му је упро прстом средњаком не би ли га упутио да још добрано поразмисли о свему?! Па ако је Анђео казивао исто што и стара баба-вјештица, само другачијим ријечима, онда  није било куд неголи наставити даље, путем ка светом Сисоју  или негдје  још даље...


...И док је тако Кур-Уд (звани Вукајло-Михајло) размишљао о свему, ето ти се и раздани, те одлучи он да се мало заложи прије поласка. Таман стаде вадити из кесе доручак  кад  угледа како му однекуда у сусрет долази  некакав ђак, штоно кажу змијски подкурњак, то јест прави дилбер, од онијех што би и муху у лету појебао (но се једном и тај преварио, те прцукнуо умјесто мухе свица у лету: због чега му кита оста довијека кљаста и богаљаста, а надимак му поста Спрчени, односно Ћопо!). Елем, када му се тај ђак (то јест исти онај  Ћопо!) приближи на пушкомет, поздрави га Човјек-Трокурац по реду, запита за оца и мајку, па  јоште и ово вели:


- Можеш ли ти мени, побро, поближе казати гдје свети Сисоје обитава, преша ми га је наћи, или ми је већ једном мријет од невоље која ме стрефи! Јербо сам ти се ја  са три курца родио, таква ме је добри Бог створио, ал људи ко људи – не признају божије, но се смију и све шалу тјерају са мном! Ама ми је опет најгрђе што ни жену не могу пронаћи, да понесе моје чедо под срцем, већ се свака после једне ноћи наужива у мени и побјегне!


- Не будали, Курајло – одврати му препредени ђак. – Није твоја невоља  једина: ево и мене већ четврт вијека Спрченим зову, свеједнако због малене курчеве грешке! И не слушај вјештице бабе што ти зборе, нит Хећима старог Минџу Карамехмедовића: није твој буздован шестостопни тек за јебачину створен, нит тврдоје десетосложни за влагу росуље, ни најмањи-најтањи за  прчевине разне! За пјесму ти је њих  Бог дао, побро: онај први за хексаметар, онај други за јуначки десетерац, а трећи ти није ништа друго до хаику! Него пођи ти лијепо свијетом и пјевај што коме кад устреба, тако ћеш се ласно и љеба најести и светог Сисоја дозвати!


Зачуди се Човјек-Трокурац овим мудрим ријечима Ћоповим, зачкиљи на једно око не би ли можда неку подвалу у свему томе видио, но биће (промрмља он сам себи у муда) да је Спрчени угурсуз ипак голу истину казивао! Ослушну елем он испрва своје хаику-курченце и први пут зачу како се из њега извијају неки ситни звуци налик жубору горских извора; потом се обрне на своју десетосложну буџу из које се поносно орио мили звук гусала (што прије такође није опазио!); најзад опрезно такну хексаметарску топузину  на чијем врху (штоно кажу: главићу!) сјеђаше слиjепа старина и појаше древну причу о војни и страдању једног хероја. «Није ми оклијевати», тихо помисли Кур-Вукајло у себи, «ово су Божји знаци свакојако: а можда је и сам Ћопо Спрчени прерушен онај Анђео што ми је на сан дошао, дандало ми показао и на даљи ме пут навео?». И та мисао као муња ошину му мошњи, и он схвати да му више није ни трена овдје сjедити, и  смјеста пође – шта пође, полећe! -  пјевајући успут из  свег гласа, колико га бијело грло носи...

...Пролазио дан за даном и смјењивале се ноћи, а Кир-Лелемуд ходио је многим предjелима неописиве љепоте, у којима је сретао тмушта и тма чудеса. Своја три курца још је боље пазио, поучен Ћоповим (илити Анђеоским, илити Божјим?!) ријечима о њиховој великој, тајној моћи: никада више на ум му није пало да једним траву коси, другим воду носи а трећим снаше проси! О ријечима пак поганим  хећима Минџе Карамехмедовића више није мислио, јер је добро знао да ће се прије или касније обистинити пророштво бабе вјештице о светом Сисоју, заштитнику свакојаких видара, изгонитељу најстрашнијих урока. Него је Кур-Михајло и поред чврсте вјере почесто бивао гладан, па се тако једном, после много година хода, застане на некаквој огромној ледини, испод једног набујалог глога који његовом уморном стомаку поналичи на праву правцијати цркву. Маши се он за  глогиње а оне као заковане – ни једна неће да се откине; зграби на то Курајло једну мотку што је у близини лежала, и тек што је замахнуо да њом отресе глогиње кадли га неки глас изнебуха (или из муда, или из мошњи?!)  опомену:               


- Не чини то, грешниче! Ласно је туђим курцем глогиње млатити! А својим у зле часе низ вјетар клатити...


Загонетка та бијаше више него јасна Човјеку-Трокурцу: узе он у руке сва своја три курца, те удри њима о ону исту ледину, из све снаге, колико га бијело грло носи! Како ли је клепио курчинама а она огромна ледина  неједаред стане подрхтавати и пуцати као да је неки ужасан земљотрес, стуштише се тешки црни облаци као пред потоп, а из неба се проломи таква  рика да се и он сам намах препадне! А тамо гдје до малоприје стајаше набујали глог пун слатких плодова, отвори се неко бездно из којег је куљао густ, непрозиран дим. Приступи Кир-Уд томе гротлу, мада су му гаће биле пуне страха, али има што и видјети: сам свети Сисоје извиривао је из тог пакленог дима, насмијан и млад, као да већ није одавно мртав! »Како ли се само вјешто направио, јебем ли му свеца мангупског!», тихо помисли грешни Вукајло но у тај час, као да му је мисли прочитао, приступи свети Сисоје к њему и рече:    


- Завири ми под реп, мајсторе! Завири, провири и мири - тамо ћеш можда наћи лијек за твоје трокурје... а што се пјесме тиче, можеш је свирати курцу  довијека!


Посмотри мало боље Човјек-Трокурац светитеља а овај сав у бијелој као снијег одори, са огњеним мачем у руци, сасвим налик Анђелу Божијем који му се ономад у сну указао. Но ипак не сасвим: испод скута му намjесто дандала испада велики длакави реп, којим све укруг врти и дозива! И опет одлучи он да послуша светог Сисоја и учини све како је овај тражио;  задигне, дакле, Лелемуд бијеле скуте и провири под светитељев реп, кадли има што видјети: подно репа зјапи пиздурина велика, рундава и мрачна какве нигдје на свијету не има! Трокур каквим га је Бог створио, намјери се он нахранити то разјапљено гладно ждријело: хаику  да замези, десетерац да се људски омрси, хексаметар ко тепсију баклаве! Ал ништа од свега: како ли је који курац стављао тако је тај дубље у рундуљу Сисојеву пропадао; смисли онда он да дода и прсте, но ни од њих никакве вајде! Стави несретни Човјек-Трокурац најпослије тамо и цијелу шаку, па и руку, но и њих прогута мрак светитељев доњи. «Нуто јада», помисли он опет тихо у себи, спуштајући главу не би ли видио гдjе му нестадоше курчеви, шака и рука: тури најзад главу на сам улаз пиздурине те, и звирну,  ама у трену пропаде читав у њој!

Обре се сад Курајло-Вукајло-Михајло у мрклом мраку, нигдје ни трачка свјетлости, свуд унаоколо мукла тишина. У неко доба учини му се да у даљини нешто шушка и као неко кандило да жмири; повиче Човјек-Трокурац колико га бијело грло носи:

- Овамоте, побратиме, за Бога милога! Знадеш ли излаза из овога ждријела, из ове рундуље, из ове мрачне пиздурине?

А глас из даљине, као из неког вихора, одазва се:


- Ја сам ти се овдје, побро, прије  много љета изгубио: пошао сам тражити свог коња који је светом Сисоју под реп упао, и ево ме гдје га још увијек тражим! Но тврдом се вјером завјерих да ћу га наћи, макар сам кроз сво то вријеме и осиједио, и безкур остао...

На последње ријечи Човјек-Трокурац као да је занијемио: неће ли и он довијека остати изгубљен овдје, попут овог што тако дуго лута тражећи свог коња? «Пођи за курчевим здрављем, завршићеш у пјесми», промрмља он сам себи  у муда, а нова мисао ошину га као муња из мошњи: «Но пођеш ли онда за пјесмом, нестаћеш без трага: у мркломе мраку, без трачка свјетлости, усред мукле тишине...»

.... И на част ти лаж, на част ти пиздурина света, на част ти сићани хаику, и поносни десетерац, и староставни хексаметар! И  Минџа Карамехмедовић, и Анђео Божји у сну, и савјети вјештице-бабе, и Спрчени ђак Ћопо! И наравно Сава Дамјанов: на част ти најлажније лажи Лаж!



[1] Ала Татаренко, Поетика форме у прози српског постмодернизма, Београд: Службени гласник, 2013.
[2]Душан Живковић,  „Отворено дело и интертекстуални аспект у роману Име руже Умберта Ека“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, бр. 59, св. 1, 2011, стр. 112.
[3] Christopher Butler, Postmodernizam, preveo Dušan Janić, Sarajevо, 2007.
[4]Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита, Београд: IP BOOK, 2009, стр. 287.
[5] Часлав Ђорђевић, Отварање поетског простора, Београд: Службени гласник, 2011, стр. 7.

Povezani članci

vesti 1031728021583426215

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item