Интелектуални обрачун Мишела Уелбека и Левија

КАКО изгледа када двојица неспорно значајних француских интелектуалаца укрсте пера, суоче мишљења на најразличитије теме и успут открију...

КАКО изгледа када двојица неспорно значајних француских интелектуалаца укрсте пера, суоче мишљења на најразличитије теме и успут открију неке од најзанимљивијих детаља из богатих биографија - сазнаће читаоци књиге "Државни непријатељи", преписке између Мишела Уелбека и Бернара-Анрија Левија, објављене у издању куће Booka. 
"Ја тврдоглаво, страствено трагам за оним најгорим што се у мени може наћи како бих то, док је још свеже, изнео пред ноге јавном мњењу - баш као што теријер доноси зеца или патофне господару пред ноге. И не чиним то да бих постигао искупљење у било којем облику, сам појам искупљења потпуно ми је стран. Не желим да будем вољен упркос оном најгорем што је у мени, већ због тог најгорег у мени, па чак идем дотле да пожелим да оно што је у мени најгоре постане оно што други код мене највише воле." Тако пише Уелбек Левију, у књизи коју је са француског превео Владимир Д. Јанковић.
Леви му отписује, између осталог: "Право питање тиче се онога што имамо у глави кад одлучимо, или кад се претварамо да смо донели одлуку да ће нам од тога часа бити свеједно шта се збива с људским родом - или кад, управо супротно, преузмемо улогу онога који, од већ заборављених ратова који се воде по Африци, до сарајевских масакара, од пакистанских медреса у којим се проповеда џихад, до Алжира у канџама масовног тероризма, или, кад смо већ код тога, од те данашње Русије до разорене Чеченије - прави други избор и поступа као да га се несреће других и те како тичу, као да се и у њега самога може упрти прст, па као да је, чак, и сам помало одговоран, као да он и не би био истински "човек" ако се не осећа, барем делимично, одговорним за друге људе и таоцем њихових судбина."
ЗАРАЋЕНИ ТАБОРИ
Хваљени и куђени, награђивани и јавно нападани и клеветани, обожавани и омрзнути, њих двојица спадају међу ретке европске интелектуалце око којих се увек ломе копља, а јавност неизбежно дели у два зараћена табора.
- Леви не може да парира Уелбековој јеткој духовитости, читаоцима познатој још из његових романа, с којом он сугерише, рецимо, да би опоравак француске привреде морао да се темељи на угађању азијским туристима, жељним сира, романичких цркава и ушећерене пачетине. "Да се изразимо сировије: желим ли ја да видим Француску како се трансформише у земљу-музеј, у једну мртву земљу, у неку врсту туристичког куплераја? Без оклевања одговарам: "Да" - наводи критичар Стјуарт Џефриз у "Гардијану". - Леви пише озбиљније, али је мање забаван, ревносно износи Лукрецијеву атомистичку теорију, Лајбницову монадологију, Левинасову концептуализацију Другог. Уелбек му пак уморно отписује да те књиге није читао, и да једва чека да се врати у Русију, у земљу где се људи радују животу, у земљу ноћних клубова пуних "бујних плавуша". Стиче се утисак да свог дописника жели да избаци из такта...
Интелектуални обрачун "француског Орвела", како неретко називају циничног Уелбека, и "естрадног филозофа" како многи доживљавају свестраног Левија, у сваком случају представља посластицу за читаоце жељне интелектуално изазовнијег штива.

Povezani članci

vesti 7674180275139464796

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item