Михајлу Пантићу награда „Златна српска књижевност”

Михајлу Пантићу данас је додељена награда „Златна српска књижевност” из Фондације „Александра Арнаутовића“ за изузетан допринос изучавању ...

Михајлу Пантићу данас је додељена награда „Златна српска књижевност” из Фондације „Александра Арнаутовића“ за изузетан допринос изучавању српске књижевности.

Слово на додели награде „Златна српска књижевност” из Фондације „Александра Арнаутовића“, 7. јун 2016. – Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду
У овом нашем данашњем окупљању угодним поводом, које представља лепу традицију наше катедре и београдског Филолошког факултета а, уједно, и тренутак којим се снажи наше иначе истањено уверење да у овдашњим, предуго трајућим, невеселим околностима ипак није све отишло низ воду, треба се најпре присетити Александра Арнаутовића, једног од оних истрајних, друштвено одговорних посленика, спремних да се без остатка дају сваком полезном послу, сваком изазову и задатку, не тражећи заузврат никаквих посебних признања. А одмах затим ваља се, јер њихове заслуге тако налажу, опоменути и свих оних који су до сада ову награду добили. Част ми је што од данас и сам припадам том скупу. Добио сам, то понеко од вас зна, многе награде, рекао бих, на време, и то у часовима када су оне човеку најпотребније, у раној младости, па и касније, следом времена, и за сваку сам захвалан. Награда имена Александра Арнаутовића је у том низу посебна зато што ми је додељују универзитетске колеге, али и због тога што чином њеног примања остварујем више сагласје са припадницима наше интерпретативне заједнице, од којих смо сви учили, и чије нам дело, и појединачно и скупно узев, представља трајни узор, оријентир, циљ и меру.
Дозволите ми пригодну, кратку ретроспективу:
Када сам пре четрдесет година постао студент Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима нисам могао ни претпоставити да ће се за ово место, у свим потоњим годинама, везати мој живот. Нити сам о томе мислио нити сам то, ако се добро сећам, уопште и прижељкивао. Једноставно, био сам вођен жељом да читам и да пишем, и те две активности чине ми се и данас, након свих минулих година, најсмисленијим радњама којима човек може, ако је у таквој судбини и уколико му је поменута жеља толико јака, да испуни своје земаљско време, да упразно не страти дане додељене му оном вишом или вишњом одлуком у коју немамо приступа. Једну своју књигу назвао сам управо вођен том и таквом мишљу – књижевност и није ништа друго него неизгубљено време, квинтесенција оног најбољег и најдубљег што о себи и о другима, и о свету који чинимо и ми и ти други, можемо рећи. Сада знам да је у свему томе пресудну улогу имала једна оштра, наизглед импулсивна младалачка одлука. Као прилично успешан студент права, са неколико положених испита са највишим оценама, схватио сам да дељење правде није за мене; вукле су ме неке друге, друкчије писане књиге, које сам жедан читао и какве сам и сам пожелео да једном напишем. Данас, када примам награду фондације Александра Арнаутовића добијам позно, али и неопозиво уверење да у тој скоро дечачкој одлуци нисам погрешио, напротив. Јер је после ње све ишло некако природно и спонтано, па се питам може ли неки човек мога подобија и состојанија тражити од живота било шта друго, а некмоли нешто више, од тога да своју мисао и своје време испуни читањем и писањем. То ме, у основи, чини навршеним и срећним, све преко тога нова је радост, попут додељивања ове награде.
И још ово хоћу да кажем, сигуран да са вама делим исти увид, а без намере да нам покварим добро расположење. Нашој се науци и нашој општој душекорисној делатности, баш као и Александар Арнаутовић некада, а што нас на леп и тих начин са њим повезује, предајемо не тражећи заузврат ништа посебно, јер смо награђени већ могућношћу да се бавимо ониме што највише волимо и што нас испуњава, да размењујемо дарове духа у пуном његовом сјају. Нико од нас, међутим, не може да се одупре утиску да то чиме се бавимо, и чему дајемо своју мисао, пасију, време, посвећеност и све друго добро што имамо, прати готово потпуна јавна незаинтересованост, немо глувило у свеопштој загушености буком, бесом и празнином текућег доба. Наша знања постају све тананија, све ексклузивнија, све посебнија, али и све нечујнија и све невидљивија. Време када је дуго седење и окапање над енигматичношћу неког стиха, вишедневно, вишегодишње и вишекратно читање дела класичне старине или најбољих приноса савремености имало и свој општији, друштвени разлог, полако прелази у прошлост и постаје носталгично сећање, и то дешператно осећање, које нас вуче питању „шта чинити?”, једино можемо неутралисати нашом решеношћу, дубоком индивидуалном потрагом и потребом за смислом које се олако не предаје дневним искушењима. 

Над овом констатацијом не треба ламентирати, треба је прихватити као датост на чијој се промени мора упорно и дуго радити, јер оно што се не види, не значи да и не постоји; зар нам сама књижевност не сугерише сазнање да најинтензивнији део човековог бића, оно по чему он јесте човек, не припада сфери видљивости и материјалног присуства. Па ћу рећи да то што се нешто не види и не чује, а чиме се ми углавном бавимо, не значи и да није потребно, него супротно од тога, што је невидљивије и нечујније то је и потребније и важније, јер се на томе, а не на нечем другом, обично оном што је вођено голим интересом и трбушном коришћу, заснива вредност и појединца и заједнице, вредност коју је можда, управо као у нашем добу, могуће потиснути, али не и укинути. С тим уверењем да није све отишло низ воду настављам да читам и да пишем као да сам почео јуче, а не пре четрдесет година, као разочарани правник и тек уписани студент ове катедре и овог факултета. Јер, увек смо на неком стварном или претпостављеном почетку, краја нема, крај је ионако само пука фантазма.

Хвала вам и у здрављу се гледали!


Михајло Пантић

Povezani članci

vesti 537538836905940054

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item