Дејан Ристић: (З)брините како знате

Држава не препознаје вишеструки значај и ресурс културе, као и да је брига о њој у незавидном положају. Основни разлози налазе се у незнањ...

Држава не препознаје вишеструки значај и ресурс културе, као и да је брига о њој у незавидном положају. Основни разлози налазе се у незнању, дисконтинуитетима и у недовољној видљивости и друштвеној тежини ове области

Овај наслов део је налога који је 3. априла 1941. године директорима националних установа културе, који су апеловали да се највеће културне драгоцености изместе из Београда и тиме спасу потоњег ратног разарања, упутио ресорни министар Милош Трифуновић.
Поставља се питање колико смо узнапредовали од тада и на који начин држава брине о култури и уметности. Да ли грешимо када кажемо да напредак и није толико видан, односно да Србија и даље спада у ред држава које у култури не виде ресурс и извориште вредности, већ баласт за буџет и област која не заслужује континуирану и темељну бригу?
Ту смо дошли до питања на која нам одговори могу помоћи да објективније сагледамо односа државе према култури.
Сматра се да одговорна држава стратегијски промишља и утврђује приоритете у најважнијим областима друштвеног живота. Србија има низ стратешких докумената којима је дефинисала основне циљеве у тим областима.
Индикативно, стратешки документ у области културе не постоји. Законом о култури из 2009. дефинисана је обавеза усвајања Стратегије развоја културе. Ни након седам година, иако је законом предвиђен краћи рок, наша земља нема тај стратешки документ. Истини за вољу, у раздобљу између 2009. и 2013. начињене су три верзије нацрта стратегије.
Србија није успела да изнедри документ којим би дефинисала приоритете у области културе, механизме њиховог остваривања и неопходне материјалне и друге предуслове за достизање задатих циљева.
Зашто наше политичке елите у тој мери занемарују област културе? Да ли нам изнова понављају злогласну реченицу министра Милоша Трифуновића? Да ли је култура заиста остављена да се сама о себи (з)брине?
У праву су они који закључују да држава не препознаје вишеструки значај и ресурс културе, као и да је брига о њој у незавидном положају. Основни разлози налазе се у незнању, дисконтинуитетима и у недовољној видљивости и друштвеној тежини ове области.
Вредност културе je у бескрајној разноликости видова у којима се јавља и у томе лежи њена неисцрпна снага и оплемењујућа улога.
Култура повезује. Она не познаје границе. Обогаћује. Она је једна од главних брана сиромаштву, како материјалном, тако и духовном. Не треба заборавити чињеницу да је духовно сиромаштво знатно погубније од материјалног.
Култура je и област која истражује, поставља питања, проблематизује. Супротставља се стереотипима и демистификује појаве и процесе, захтева стабилност и не постоји без пуне слободе изражавања.
Стога постаје јасније зашто политичке елите маргинализују културу. Недовољно знање, страх од преиспитивања „истина” и „ауторитета”, неспремност да се упусте у отворени дијалог са посленицима у култури јесу неки од могућих мотива због којих наше власти већ традиционално „беже” од културе.
Непристојно мали буџет за културу чији се износ мери промилима тужан је резултат бега власти од дијалога са културном елитом. Но, тај дијалог мора да почне. Од њега је немогуће побећи.
Садашње стање представља можда последњи аларм који актере политичког живота треба да мотивише да прекину са запостављањем културе будући да такав однос наноси искључиво штету. Србија је дубоко подељена земља. По многим основама. Једна од најуочљивијих јесте болно одсуство друштвеног дијалога чије се средиште налази у култури.
Време је да неке појаве назовемо правим именом. О култури у Србији не брине се на одговарајући начин. Штавише, осим доследне маргинализације, она се ограничава, па чак и девастира. Проживљавамо раздобље кулминације свеопштег безнађа чије ћемо последице осећати у годинама које следе.
Поставља се питање како зауставити тај негативни процес и преокренути га у позитивном смеру?
Убрзан и потпуно демократичан рад на изради стратегије развоја културе, стабилан национални буџет за културу који се континуирано увећава, пружање системске подршке стручњацима и ствараоцима, успостављање јавног простора за слободно изношење мишљења, равномеран развој институционалног и ванинституционалног модела стваралаштва и заштите културног наслеђа само су неки од остваривих и преко потребних предуслова за јачање демократских, економских и сваких других капацитета Србије.
За то су нам потребни образовани и храбри лидери спремни да се ухвате у коштац са савременим изазовима и сталним унутрашњим трвењима у друштву. Неопходни су људи који неће устукнути пред незнањем, корупцијом, политичким притисцима… Појединци који неће, када затреба, окренути главу, нити је безбедно забити на сигурно – у песак.
Да ли је Србија у недостатку таквих појединаца и ресурса за те подухвате? Не! Она је само у болном мањку визије и храбрости.
Дејан Ристић, Политика

Povezani članci

vesti 9116748982966762815

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item