Борба против самоће Радомира Константиновића

Шта је паланка Радомира Константиновића? Према многим тумачењима, још од изласка његове најчувеније студије „Философија паланке”, од 196...

Шта је паланка Радомира Константиновића? Према многим тумачењима, још од изласка његове најчувеније студије „Философија паланке”, од 1969. године до данас, то је чардак ни на небу ни на земљи, то није село, а није ни град, средина која се „изузима из времена да би битисала у својој затворености”. То је затворени круг, тоталитаризам који не допушта никакву побуну, издаја стваралаштва, језика бића и поезије.
Говорећи о историјском контексту „Философије паланке”, Латинка Перовић означила је ово дело као једно од кључних за српску културу уопште, а да је више читана и цитирана у последњој деценији 20. века, када је „дух паланке” отелотворен у свим својим појединостима. Филозоф Ненад Даковић истицао је да је „Философија паланке” првобитно настала у време идеолошких сукоба између, како је објаснио, „официјелног марксизма и тобожњих модерниста”, као својеврсна „расправа о српској патријархалној цивилизацији”.
Отац Михаило Константиновић, чувени професор Правног факултета у Београду, као и породична интелектуална атмосфера, утицали су на то да је син Радомир веома рано испољио склоност ка читању и писању поезије и есеја. Признајући креативне утицаје, касније је за себе говорио је да крлежијанац, сартровац, а године 2000. објавио је књигу писама и коментара на преписку са Бекетом, са којим се, поред Константиновића, дописивала и његова супруга преводитељка Каћа Самарџић.
Радомир Константиновић рођен је у Суботици 1928. године, а преминуо у Београду 2011. Вест о његовој смрти није те године била тако упечатљива у односу на то са колико су жара истомишљеника и неистомишљеника, цитиране идеје овог филозофа, писца и књижевног историчара.
У књижевности је Радомир Константиновић стасавао са генерацијом песника из педесетих година, који су се супротстављали догматизму, левичарском и националистичком. У време комунизма припадао је утицајном кругу интелектуалаца међу којима је била и Латинка Перовић. Посебно је ценио Оскара Давича и упечатљиво писао о његовом стваралаштву. „Где је Давичо, тамо је побуна”, писао је, што значи противљење свему што је канонско, лажно свето, традиционално. Константиновић је истицао да је Давичова књига „Човеков човек” (1953) својеврсни обрачун са стаљинизмом, и окретање ка „човеку истине”.
Прва збирка Константиновићеве поезије „Кућа без крова” објављена је 1951. године, а следе романи „Дај нам данас”, „Мишоловка”, „Чисти и прљави”, „Излазак”, затим дела „Ахасфер или трактат о пивској флаши”, „Пентаграм”, „Философија паланке”, „Биће и језик”, низ радио-драма, „Декартова смрт”, „Бекет пријатељ”. Добитник је многих важних награда, међу којима су су НИН-ова награда за роман „Излазак”, награде „Ђорђе Јовановић” и Годишње награде Радио Београда за „Философију паланке”, НИН-ове награде „Димитрије Туцовић” за есеје објављење у часопису „Трећи програм”, одликовања „Орден заслуга за народ са сребрном звездом”, и других.
Предраг Палавестра Константиновића је сврставао у партијску културу титоизма у делу „Историја српске књижевне критике”. „У неким његовим радовима и ономе што је говорио када је добио Авнојеву награду, увидео сам да је Титова мисао за њега била значајнија од Хегелове”, изјавио је Палавестра, коме су се многи интелектуалци из Београдског круга због оваквог става супротставили.
Тако Златко Паковић пише да те 1969. године Константиновић није написао идеолошко дело, већ студију која критикује и његово сопствено партијско искуство под Титовим режимом.
Један од оснивача и први председник Београдског круга интелектуалаца деведесетих, Радомир Константиновић је сматрао да ратови у бившој Југославији нису никаква историјска нужност или усуд и да су и те како могли да буду спречени. У Сарајеву је 1997. године одржао говор у којем је рекао:
„Туђинство у свету јесте и туђинство у говору. Апсолутно непристајање на свет значи апсолутно непристајање на говор. У тренуцима тријумфовања зла, као што су они у којима је разорен овај град, та отуђеност јесте највећа: не само да човек тада занеми, као што се обично каже, јер не може да дође до речи, него се он и окреће против говора; не би да говори, него да заурла.”
Константиновићево дело„Биће и језик”, једно је од најграндиознијих књижевно историјских и критичких дела у српској књижевности, настајало дуже од деценије, које обухвата есеје о 113 српских песника, од Лазе Костића, Црњанског, Настасијевића, Ракића, Дучића, Растка Петровића, до Давича, Матића, Дединца... Емитовано је на Трећем програму Радио Београда (Константиновић је био радијски човек), а затим штампано у часопису Трећи програм.
Професор Драган Стојановић приметио је да је Константиновић открио начин на који је биће проговорило у поезији, питајући се како је историја градила језик и како је језик учествовао у историји.
Константиновић је, међутим, и сам упућивао свој одговор историји деведесетих година.
„Апсолутно је било немогућно, дубоко понижавајуће, ћутке трпети националистички терор. Зато ово не бих назвао ’јавним послом’. Ово је био отпор. И то отпор усамљеника. Веома потребан и веома опасан: против нас је била власт крвавог режима, али и већинска опозиција, огрезла у национализму. И још више, суседи, родбина, чак дојучерашњи пријатељи, од којих су многи престали да ми се јављају на улици. Наша имена била су забрањена. У јавности постојали смо онолико колико смо постојали у листу ’Борба’. Она је редовно објављивала говоре у оквиру циклуса ’Друга Србија’, којим је почео рад Београдског круга, и то свакодневно”, изјавио је 2002. године Радомир Константиновић за лист „Данас”, сећајући се 11. априла 1992. године, када је основан Београдски круг.
„Борба против национализма јесте борба против самоће. Зашто? Зато што је самоћа егзистенцијска форма тоталитаризма, сваког, па и овог националистичког с почетка деведесетих година. ’Друга Србија’, дакле европска Србија, и дан-данас јесте маргинална Србија, и управо као таква, маргинална, једина могућа будућност”, приметио је Константиновић.
Као највећу опасност за Србију Константиновић је видео илузију опозиције у Србији. „Демократски националиста је на сцени”, сматрао је, а као његово отелотворење видео је Војислава Коштуницу, који је 8. маја 1995. године поздравио Равногорце у селу Ба.
И у двехиљадитим потиснут на маргину, Константиновић није добио награду Почасног грађанина Суботице, али је, као утеха, постављена је спомен-плоча на његову кућу уовом граду. Поново је писано о освети паланке аутору који је разоткрио њену суштину.
Марина Вулићевић, Политика

Povezani članci

vesti 7680184866967934110

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item