Васа Павковић: Књигама сам се лечио од зле историје

Васа Павковић више од тридесет година пише о поезији и песницима, а у предговору новој збирци есеја „Пустоловине с поезијом” (Народна би...

Васа Павковић више од тридесет година пише о поезији и песницима, а у предговору новој збирци есеја „Пустоловине с поезијом” (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”), који су настајали у протеклих четврт века, пише: „Живео сам у време великих песника: Црњанског, Попе, Павловића, Раичковића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Бране Петровића, Александра Ристовића и Србе Митровића. Али и Вујице Решинa Туцића, Воје Деспотова, Јудите Шалго, Раше Ливаде, Новице Тадића, Петру Крдуа... Неке од песника сам видео једном у животу, неке два или три пута, са појединима сам разговарао и више пута, а неки ми бејаху и драги пријатељи. О некима сам говорио, а о свима, које сам  поменуо, и многим другима, и писао.” Још једно ауторско дело повод је за разговор са Васом Павковићем, то је издање Завода за културу Војводине „Неочекивани песници” о стваралаштву Јудите Шалго, Вујице Решинa Туцића, Војислава Деспотова и Петру Крдуа.
На шта мислите када кажете да је писати о поезији и песницима увек било,у књижевном смислу, пустоловно?
Поезијом се бавим двојако. Као песник и као критичар песништва. Језик ме води у пределе у којима не само да нисам боравио, него и тамо где нисам никад ни помислио да ћу бити. Слично је и са читањем других песника и критичким писањем о њима. Повремено, доста ретко, појави се смисаоно вртоглава књига, нешто чешће у доброј књизи угледам и песму од које ми застане дах. Такве су песме расејане по нашој традицији (Стерија, Костић, Дис, Црњански, Драинац, Давичо, Попа...), али и у савременој поезији (Бора Радовић, Милутин Петровић, Радмила Лазић, Мирослав Максимовић, Владимир Копицл...).
Када сте о поезији писали терапеутски? Каква је поезија писана у тим  временима, какву сте поезију ви тада писали?
Терапеутски највише у 90-им и почетком овог века. Помагали су ми наши, поменути али и многи непоменути песници, као и светски песници. Писао сам о њима и бивало ми је боље. Лечио сам се од зле историје и у својим песничким књигама какве су „Несигурност у тексту”, „Конверзија” или „Књига о ластавицама”. Веровао сам да може бити другачије и боље, као и многи други људи. Сад видим да смо се вратили старим временима и офуцаним решењима, не мање сумњивим од оних која су ме тиштала пре двадесет година. Књига „У варљивом животу” говори о том поразу.
Бирате оне који су вам духовно сродни, нема негативних критика у овим издањима. Шта вас, као књижевног критичара побуђује на то да пишете о одређеном песнику?
Као млад човек знао сам да о одређеним песничким књигама пишем и врло негативно. Сада за то немам времена. Лоших песничких књига, прорачунато традиционалистичких, има више него у 80-им, пишу их често и неки од авангарднијих лиричара прошлих времена, али не осећам потребу да њима „прљам руке”. Оне су мртве после једне до две сезоне, а да нисам мрднуо прстом. Треба видети стихове нових, младих песничких генерација, па све постаје јасније. Од стотину нових, младих песника ни један једини не пише као ови „нови традиционалисти”.
Стално чујемо да нам књижевна критика недостаје, да нема вредновања, да нема усмеравања, одвајања доброг од лошег. Шта је томе разлог?
Књижевна критика живи на све тањој часописној маргини. Као и увек, прави песници објављују књиге, не трудећи се посебно да „нахватају” критичаре који би о њима писали. Неталентовани и мање више безвредни песници, као и увек, „саборно раде” на том плану. Тако се и  часописна критичка маргина још више тањи. Али, ипак, и упркос свему, вредности се разазнају. У поезији песма о духовности и духовницима најчешће је знатно мање успела него песма о чаши воде, песма о соколовом лету или крошњи јаблана. Ту наручене критике не помажу. Ни режиране награде, ни златни печати академске критике.
Указујете и на неке необичне поступке песника. Зашто је, по вашем мишљењу, Васко Попа оставио Александру Петрову вредан рукописантологије средњовековне српске поезије, не бринући се више о њему?
Што се Попине антологије српске средњовековне поезије тиче, мислим да ју је поверио Александру Петрову јер је имао поверења у њега, а с друге стране због властитих идеолошких идеја и тадашње друштвене и културне ситуације, није желео да књигу објави за живота„Јутро мислено” је изванредна антологија, али није доживела рецепцију коју је заслужила. Разлог лежи у пропасти југословенске културне сцене и друштвеној деволуцији чији смо савременици.
Посебну књигу посветили сте својим пријатељима, песницима из Војводине. По чему српска култура треба да их памти?
Књига „Неочекивани песници” посвећена је књижевним али и људским ликовима Јудите Шалго, Вујице Решин Туцића, Воје Деспотова и Петру Крдуа. Познавао сам ове заточнике апсолутног модернизма, неовангардисте (прво троје) и неонадреалисту Крдуа из Вршца. Сарађивали смо. Врхунски уметници и интелектуалци, сви су играли по неколико важних улога на нашој књижевној сцени и сада нам, после прераних смрти, јако и ненадокнадиво недостају. Књигом сам желео да младим песницима и писцима уопште предочим њихова дела, да их упознам са нечим што је изванредно, потиснуто у страну, а живо и подстицајно.
Приче Јудите Шалго су вас подстакле да напишете и варијације на њене теме...
Као прозни писац, Јудита је била иновативна једнако као и песник. У својој песничкој каријери се непрекидно мењала, у прозној је остала доследна истраживањима форме. Пишући приче по Јудитиним моделима, хтео сам да покажем колико волим њену прозу, али и колико здраве енергије лежи у њеним истраживањима.
Због чега су и после пар деценија актуелне песме Војислава Деспотова „Мишја ниша” и „ Кад бисмо се поново родили”?
Слутим и верујем да ће Деспотов, као песник, романсијер и есејиста, у будућности бити утицајнији него што је тренутно. Поменуте песме, као и многе друге, примери су постмодерне стратегије, једној по парадоксалној и хуморној стратегији означавања, универзалној лирици. Кад читате најбоље песме Деспотова, ви осећате радост као кад читате Ружевича или Шимборску, рецимо. Слично је и са Петру Крдуом. Његове песме не заостају за Мишоом или Станескуом.
Како бисте описали нове генерације песника?
Прија ми њихова енергија и савременост, а смета што многи личе једни на друге и што се повремено види да су недовољно начитани. Тзв. аутоматска „песничка производња” и „лирска проза” су згодне као почетак али не и као продужетак њихових каријера. Али и нова генерација ће се суочити с временом које долази и опстаће најталентованији и најупорнији. Важно је да буду слободни и да се не подају лукративном традиционализму.

Povezani članci

vesti 2502943963226123935

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item