Студија Драгана Хамовића “Пут ка усправној земљи” о нашој модерној поезији

МОДЕРНА српска поезија и њена културна самосвест - тема је студије Драгана Хамовића коју је представио у књизи “Пут ка усправној земљи”,...

МОДЕРНА српска поезија и њена културна самосвест - тема је студије Драгана Хамовића коју је представио у књизи “Пут ка усправној земљи”, у издању Института за књижевност и уметност.

Уз наслов којим упућује на Васка Попу, Хамовић ово дело и отвара текстом о великом српском песнику:

- Попа је зенит српске песничке модерности, јужнословенски модерни песник са светским одјеком. Сведеније а дубље није се могло. “Усправна земља” је 1975. објављена уцело на енглеском језику. Подржава је нико мањи него Тед Хјуз, а критичар његовог часописа истиче да их је “Попа све учинио Србима”. У исто време, идеолошки полицајци у земљи притискају песника да се, по људској слабости, окрене од својих врхова и основа.

Синтагма “усправна земља”, по Хамовићевим речима, у наслову се јавља у пренесеном значењу, а аутор је у књизи пратио развојни процес ка модерној традицијској свести, отежан дисконтинуитетима и нашом геокултурном позицијом.

ДОПРИНОС ОБЛИКОВАЊУ модерне културне самосвести у књижевности, поред песника, допринели су и Слободан Јовановић, Скерлић, Винавер и међуратни аутори попут Владимира Вујића и Владимира Велмар-Јанковића, а након Другог рата, поред осталих, Зоран Мишић и Новица Петковић.

- Најбољи су тежили достизању савремености, али без одбацивања националног културног пртљага. Дучић искорачује из наслеђених оквира да би се, продубљен, своме наслеђу вратио. Песници доба авангарде (Црњански, Растко Петровић, Настасијевић и Дединац) откривају колективне почетке и препознају се у њима. Водећи песници након Другог светског рата такође граде аутентичну и модерну поезију на дубоком тлу језика као носиоца културне самосвести. Миодраг Павловић, средином шездесетих, као антологичар и као песник, пројектује дотад распарчани осмовековни видик српске песме. Крајње субверзивно, ставља у исти низ и Светог Саву и своје савременике. Данас је велика поезија најпре “одбрана памћења”, у раздобљу што подстиче самозаборав, као подмукли пут потчињавања, не само нашег народа - каже Хамовић.

У језгру ове теме, по његовим речима, јесте чланак “Национално тло и модерност” Димитрија Митриновића, књижевног првака младобосанаца:

“Ми не смијемо бити неосјетљиви према бујном и свестраном животу модерног и јаког запада”, писао је још 1908. Митриновић: “Само, ради нашег угледања и позајмљивања од З апада, ми не треба да се одродимо; треба да се оплодимо.” Готово исте речи понавља Зоран Мишић, после пола века. Исте речи вреде и данас, када смо тектонски напукли, што поезија сеизмографски региструје.

Povezani članci

vesti 8341803392591124999

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item