Saša Ćirić: ~~~

N edeljna jutra su mirnija od drugih, mada ni jedno ne pamtim. Rečni galebovi krešte isto koliko i morski, u ranu zoru, u jatu. Tre...

N
edeljna jutra su mirnija od drugih, mada ni jedno ne pamtim.
Rečni galebovi krešte isto koliko i morski, u ranu zoru, u jatu.
Treba biti privilegovan nesanicom i dočekati zoru očima koje nisu hodale u snu.
Blaženstvo tišine pruža mogućnost da čuješ vetar, prvi zrak sunca, motor u daljini, treperenje lišća.
Čelo je teško i mutno, koštani pokrov misli.
Spreman sam za put od hiljadu milja i mogu se stropoštati odmah iza ugla.
Ali jutarnji čovek nije biće kontradikcije; on je oličenje mogućnosti.
Iza svake tačke treba ostaviti razmak, malen kao dečji korak.
Zašto? Nebo je nestvarno plavo, kao da nije nebo, kao da nije plavo, već nerazređena farba
koja će tokom jutra posvetleti.
Treba ustati jako rano, još juče ujutru, da bi postavio sebi pitanje o poklapanju rečenice i realnosti:
ko može znati da je sada nedeljno jutro, iako nesumnjivo jeste.
Ta mala poklapanja su čudo, zato ih vredi beležiti i pamtiti. Nisam siguran zašto vredi pamtiti čudo.
Zbog onostranosti – potrebe ili dokaza – ah, jutro je dovoljno čudo po sebi,
ne treba ga kvariti sumnjivom teologijom.

Odavno nisam napisao pesmu; vreme je postaviti pitanje šta je poezija.
Sve je poezija.
Biće, jezik i razmak.
Ili jezik, razmak i biće. Kako vam drago, rekao bi binotresac.
Raspored odaje sklonosti i zablude.
(Shvatio sam da sam zašao u čestar druge strofe; odmah sam je obeležio, baš maločas.)
Razmak je, razume se, praznina, a praznina – odsustvo, ono čega nema
na vidiku misli. Iako se može misliti.
Da li poezija misli?
Ili samo pozajmljuje jezik?
(Dvojako razumeti glagol pozajmiti: pozajmiti jezik od nečega/nekoga i pozajmiti jezik nekome/nečemu.)
Verujem u sveti sklad jezika, misli i poezije.

Jutro je, treba se vratiti na početak.
Ne u iskon. Tamo su već lovci u mutnom. Lovci na sveti gral koji će napuniti
tuđom krvlju.
Na početak reda, veličajmo veliko slovo početka i lukavi trijumf svetlozarne metafizike.
Radujmo se jer smo živi i veliki. Branioci jezika. Graditelji smisla. Prijapi logike.
Na početak pesme. Tamo je mir nedeljnog jutra, krik rečnih galebova, stvarnost i jezik –
stvarnost jezika i jezik stvarnosti.
Zašto sam opsednut stvarnošću, zašto se ne zadovoljim rečima?
Zato što, čoveče, pod igloom jezika, sa jezikom pod iglom, u pirsing diskursu, prošiven-protkan,
u tkanju teksta koji je tkanica-zidanica od paprati i peska,
zato, čoveče, malen ispod zvezda na čelu,
zato što nema reči bez stvarnosti i vice versa,
naročito nema vice versa, dosetke u stihu.

Neka je živ ognjeni zrak u mirno nedeljno jutro
Ova pesma je pohvala, slavljenica i pesma o radu
Koji osvetljava a ne sažiže
U jutro prepuno ljubavi usnulih skakača
pijuna topova lovaca kraljeva i kraljica
Mirno je u kutiji sna, buđenje donosi teskobu
Šahovska polja su dobra metafora za kraj
Za kraj pesme, ne za kraj jutra
koje se prostire u beskraj vremena
Rasizmu nema mesta u kantici eurokrema
Ovo je i šaljiva pesma o jednom nedeljnom uranku

Poezija je, dragi čitaoče, draga čitateljko,
Jezik koji mori stvarnost
I tu nema mesta za sažaljenje i paranoju

Saša Ćirić

Povezani članci

vesti 7717284439920560836

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item