Нови број Агон часописа

МЕХАНИЗАМ ПОВЛАЂИВАЊА 24. март 2016. Пре сто година у циришком Cabaret Voltaire одржана је прва у низу ексцентричних приредби...


МЕХАНИЗАМ ПОВЛАЂИВАЊА

24. март 2016.

Пре сто година у циришком Cabaret Voltaire одржана је прва у низу ексцентричних приредби у организацији Хуга Бала, Ханса Арпа, Тристана Царе & Co., које ће убрзо понети бизарни надимак ДАДА. Усред рата су се ови млади дезертери састајали да узвикују GADJI BERI BIMBA или L’AMIRAL CHERCHE UNE MAISON A LOUER на неколико језика, углас, ТАКО ДА буде неразумљиво. Неко време су били сензација циришке публике да би се убрзо растурили. Међутим, тек тада почиње покрет, оно што ми називамо дадаизам. Разилазе се по Европи: Бал се одриче групе, Цара покреће часопис Дада, после извесног оклевања одлази у Париз, оснивају се огранци Даде у Берлину, Келну, Хановеру (Загребу, Винковцима...). Као што се обично дешава с фамама, тек када су постали историја, дадаисти су стекли светску славу, поборнике, али и противнике – који су и сами били дадаисти.


Симптоматичан је – и несвесно далековид, али само под тим условима је могуће да буде далековид –њихов рез са језиком. Не само рез с језиком као одразом такозваног „разума“ (и свих зверстава у име разума, рекао би Сиоран), већ са његовом функцијом. Хуго Бал у Манифесту Даде из 1916. каже: „Господо, реч је јавна ствар од прворазредног значаја“. Дада је функцију речи узурпирао тако што ју је узео, отео, али не да би је користио у сврхе комуникације. Њом се користио да би се с несмањеном жестином обзнањивао, рекламирао, упорно поручујући да нема и да никад неће имати шта да поручи. Први је – и можда једини аутентично – Дада запосео оно идеолошко поље у уметности и књижевности које су одувек заузимале елите, владајуће инстанце, тада заузете ратним хушкањем. Запосео га је одоздо – опасао отпозади. И за време тог краткотрајног јахања, ни дадаисти нису били свесни да су установили такозвану мустру за револуцију. Да свако свргавање мора да почне извргавањем језика, онога што је у општењу, у ваздуху, толико злоупотребљено да је сатрулело; да свака револуција треба да почне руглом, констатацијом: ђубре сам. Цариним: Гледајте ме! Ја сам идиот, угурсуз, ђубре! Ја сам попут свих вас!

Стигли су многи међу дадаистима све то теоријски да освесте јер су у ходу постали своји овлашћени историчари. А такозвана елита убрзо је научила њихов језик, припитомила га и почела на Даду да се позива као на СТРАТЕГИЈУ. Сва та халабука која се дигла око Дишана, Пикабије, Бретона, Рибмон-Десења, Арагона, Зернера, Хаусмана – брзо се, пребрзо, од стране класе која је поново узела дизгине, свела на оно чему се у старту успротивила – на спектакл.

А како се ми данас односимо према језику и спектаклу који нам владајућа идеологија сервира? Данас смо еволуирали у преупослене гмазове који с актенташнама пуним печатираних копија јуре бринући да случајно не пропусте рок за предају конкурса; гмазове који пишу улагивачке, празноглаве ПР-рецензије смејући се у себи унапред онима који ће то читати, представљајући себе као производ, срећни ако неко (тај тупави ловатор) загризе, ако се лепо продамо... Осећамо се, из непознатог разлога, потребним. А када (ЗНА СЕ ЧИЈА) врхушка подели инструкције и изнесе нам како она види уметност – као нешто што мора да буде спектакл, што мора да привуче масе, што најзад мора да служи националним, државним интересима – шта тад радимо? О како смо тада послушни. То је слаба реч: поломићемо се да импонујемо, да проверимо да ли пузимо по линији. „Може! Може! Може! (Само нас ПОДРЖИТЕ!!)“

Важно је (за наш „интегритет“) да у сваком тренутку гајимо наводни отклон према сопственом („усвојеном“) ставу, истичући да је јаван, а не приватан: „Ја сам (режиму) само захвалан. Могу да кажем да на његове директиве пристајем званично, из интереса, да бих опстао – а да у ствари...“ А шта у ствари? Ништа. Нема ничега иза у ствари. Нема приватног. То је све. Тешимо се да је наше „убеђење“ вечито претварање пред посматрачима. Наводно, само чекамо да нас оставе саме па да им покажемо њиховог бога. Правдамо се да то није послушност, него повлађивање, које перформирамо док ови не сјашу. (Али што нас великодушно јашу, тако вешто да нам се не измиче!)

У СТВАРИ, ми кријемо од себе да немамо опредељења. Наше опредељење је опортунизам. Али опортунисти нашег кова никада неће доћи на власт.

МИ СМО КАО СВИ ВИ!

Бојан Савић Остојић

***

У новом броју: 

о поезији
ДАДА 

алекса голијанин • девичански микроб
тристан цара • манифест дада 1918.
андре бретон • три текста о дади  
андре бретон и тристан цара • из преписке 

преведена поезија

алеш дебељак • жена које нема
дејвид гаскојн • хелдерлиново лудило
јацек денел • вајлдова смрт

поезија 

марко стојкић • полисомнографија
маша сеничић • угломери и смрт
миодраг даниловић • неу!
марија грбић • уједи дим
јасмина мујкић • сурово јединство спавача


Povezani članci

vesti 5209738396984921983

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item