Солмаз Камуран у Београду

Једна је од најпознатијих турских књижевница средње генерације. Свестрана је и занимљива особа. Пише добре историјске романе у најкласич...

Једна је од најпознатијих турских књижевница средње генерације. Свестрана је и занимљива особа. Пише добре историјске романе у најкласичнијем смислу тог жанра: много, штавише темељно истражује теме и историјске епохе о којима пише. Солмаз Камуран је стигла у Београд у оквиру пројекта " Дружење турских писаца са српским читаоцима" које приређује Институт Јунус Емре. До сада су јој на српском објављена два романа "Кира Естер" и "Мађар" (Издавач: Алгоритам), који је одлично превела Весна Газдић. 

У вашим књигама штампари заузимају значајна места као важни ликови. Због чега?

- Није то тако у свим мојим романима, већ у ова два које сте прочитали. То је на неки начин моја захвалност њима. Мислим да су ми веома блиски мени зато што су се бавили штампарством, објављивањем писаних дела. Када би се неким чудом Ибрахим Мутеферика (главни јунак "Мађара" кључна особа за развој штампарства у Турској прим.аут) појавио овде мислим да бисмо могли да разговарамо зато што смо блиски. Он би ми био близак као да ми је пријатељ.

У вашим књигама значајно место заузимају јаки људи. Јесу ли управо они жртве историје и околности у којима су се нашли или се могу сматрати победницима?

- За разлику од данас тадашњи владари нису бирани на изборима. Нису својом вољом долазили на место владара. Једноставно, на место владара су долазили својим рођењем, па су силом прилика били приморани да то буду. Због тога већина њих вероватно није била рођена за то али је морала да влада. Многи од тих владара су веома кратко живели као обичан свет, можда у детињству. Живот им је био испуњен дужностима, а многи од њих су волели музику, сликарство, имали су неке друге афинитете, али морали су да буду владари. С те стране они јесу на неки начин жртве. Нажалост, временом су неки од њих постали лоши људи због тога што нису сами одабрали да буду то што јесу.

Читајући ваше романе, видљиво је да су међуљудски односи били другачији. У првом плану су биле неке друге вредности: витештво, част, увиђајност мислите ли да се данас све то изгубило?

- Технологија и осавремењивање друштва је донело неке предности друштву и човечанству. Рецимо, некада је османској војсци требало неколико дана да стигне до Београда, а сада ја могу да стигнем за један сат. С друге стране, много тога је и нестало, људи су се отуђили једни од других, усамљенији И несрећнији.

Потичете из старе истамбулске породице. Колико су се људи променили? Колико су миграције, о којима пише и Орхан Памук, промениле ваш родни град?

- Промена је саставни део живота, немам ништа против промене. Међутим, питање је шта ће та промена донети. На пример, много зграда у граду се поруши и шта буде после? Прекида се веза међу генерацијама, бивају одвојене једне од других, више међу њима не постоји контакт. Не постоји нит између онога што је било пре и овога данас. Генерације су, рецимо, ишле у неку школу, студирале су овде-онде и сада су на месту тих грађевина, никле неке друге. Срушили сте нешто и ту направили небодер. Дакле, не постоји сећање на оно што је некада било. Нема више тог културног наслеђа које се полако губи. Једноставно, постоји отуђење. Култура сећања је зато важна, она је лепак, везивно ткиво које спаја људе. Град у коме живите вам је важан због повезаности са културним наслеђем. То је нешто што олакшава и улепшава живот.

Били сте у браку са значајним турским новинаром Четином Алтаном. Како је изгледао живот двоје људи од пера?

- Бавили смо се истим послом и могли смо да размењујемо идеје. Важно је да су људи духовно повезани и слични. Битно је да међу њима не постоји такмичење у смислу 'ја сам бољи од тебе, ја ћу да се докажем', тога међу нама није било. Подржавали смо једно друго, па је зато наша веза била толико чврста. Треба да поштујете могућности оног другог. Сетите се запрежних кола, ако од два коња сваки вуче на своју страну кола ће стајати у месту и неће се кретати. Ако један од партнера иде брзо други споро, ни они се не крећу. Потребно је успоставити хармонију.

Будући да да живимо у страшном и тегобном времену, треба ли писци политички да се ангажују и дигну глас, да се побуне против неправде?

- Не желим да причам као политичар. Мој принцип је да не служим никоме, нисам ничији војник. Писци нису политичари. Политичари су за мене људи другог реда. Писац не сме да лаже за разлику од политичара који то ради. Ако писац испољава свој опозициони став он то не ради да би дошао на власт него да би испољио свој критички став. За разлику од писца политичар мора да прича лажи, јер у супротном ће изгубити фотељу.

У последњих неколико година, турска култура је, нарочито на Балкану све присутнија: ТВ серије, музика, филмови... све више турских писаца се преводи. Мислите ли да је култура добар извозни производ ваше земље?

- Будући да кроз историју постоји велика повезаност Турске и свих балканских земаља треба градити мостове које су засноване на равноправној размени, реч је о прожимању култура које су историјски повезане и то је врло добра ствар. Најбољи начин за то јесу, уметност, забава спорт. Све су то медијуми који могу да повежу културе које су одувек биле блиске. Турска је велика земља, па су с те стране географски посматрано Једрене много ближе Балкану и део су Балкана, док су рецимо Анадолија и области ближе Сирији повезаније са арапском културом. Сви писци су концентрисани на Истанбул, главни град јесте Анкара, али када је о култури реч то је Истанбул. Још од Константинопоља па даље кроз столећа стварала се велика културна баштина. Култура је у интелектуалном смислу више била окренута ка Балкану и Европи него ка истоку, када причамо о Истанбулу, који је културна престоница.

(Превод с турског: Весна Газдић и Едуард Бошњак)

Лична карта

Наша саговорница је рођена у Истанбулу (1954) књижевница је, преводитељка, колумнисткиња. Дипломирана стоматолошкиња. Пише углавном историјске романе. Прославила се трећим романом "Кира Естер: који је продат у Турској у 110.000 примерака и преведен на десет језика. То је сага о сефардској породици примораној да се из Шпаније исели у Турску. Овај роман је био разлог што је Универзитет Сорбона позвао Солмаз Камуран да учествују на конференцији о сефардским Јеврејима и њиховој књижевности. После "Кире Естер" уследили су романи "Минта", "Банка, Бореас Ветар са Дарданела", "Мађар", "Шербет власти мирише на крв".

Владимир Матковић, Данас

Povezani članci

vesti 3243095104466805280

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item