ŽIVEO sam u pet gradova, promenio razne jezike, ali sam ostao veran svom jeziku, zato što ne znam nijedan bolje nego ovaj. Danas se zanemaruje važnost jezika, a jezik je sve što pisac ima u rukama. Ne samo jezik iz knjiga, standardizovan ili pisan, već i onaj živi, na koji se često ljutimo i za koji tvrdimo da je iskvaren. Emocije u literaturi se mogu iskazati najneposrednije dijalozima koji nose tragove živog jezika. Jezik se ne može pokvariti, može se pokvariti pisac ili voda, a naročito političari.
Reč je o romanima “Ako ikad umrem”, o Titu, i “Stradija i komentari”, o Domanovićevoj zemlji sto godina kasnije, odnosno ispovednoj prozi “Splin Pariza, Dnevnik samoće 2000-2004”, u kojoj je u četiri svoje pariske godine sabio i opisao iskustvo 13 godina egzila.Ovo, za “Novosti”, kaže Vidosav Stevanović (1942), jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, koji je pred čitaoce izašao sa tri nove knjige u izdanju “Službenog glasnika”.
U svom dnevniku, vratio se, kaže, onom “ja”, ali ne lirskom, nego ozbiljnom, staračkom, koje kritički razmišlja o svemu što mu se događa i o svemu što se okolo događa:
- To su bile intenzivne godine, ne samo spisateljski nego i politički. U knjizi se vidi na kojoj strani sam bio, na kojoj strani sam ostao i zašto se nisam vratio ni posle 2000. godine. Smatrao sam da se stvari nisu dovoljno promenile ni za mene ni za druge i da se tek neće menjati. Ispalo je da sam bio u pravu - kaže Stevanović.
* Rekli ste jednom da ćemo još dugo viđati političare koji su izašli iz šinjela Slobodana Miloševića. Koje posledice trpimo zbog toga?
- Pomenuti Milošević bio je sasvim destruktivan, a njegovi nastavljači i naslednici rade to sporije i ponekad ne uspevaju u tome.
PROBLEM SMO SAMI SEBI Još kao mlad čovek divio sam se Radoju Domanoviću, tom mladiću iz Šumadije, koji je bio lucidan, video ono što nije hteo videti, koji je to sjajno napisao i platio životom. Pokušao sam da mu uzvratim za hrabrost, predviđanje budućnosti, koje je izgledalo kao fiksacija sadašnjosti, za njegovo duboko shvatanje mentaliteta. Nisu naš problem ni strane vojske, ni Istok ni Zapad. Problem smo sami sebi, kao narod, sa svojim zabludama kojih se ne odričemo i sa svojim pogrešnim kretanjem u pogrešnom pravcu - kaže Stevanović o svojoj “Stradiji”.

* Šta vam je Pariz pružio?
- To je neobičan grad, naročito za umetnike, grad sa hiljadu lica, u koji svi dolaze i retko ko izlazi iz njega, grad u koji sam kasno stigao po kazni, ali to smatram poklonom, jer mi je dao više nego što sam očekivao. Sreo sam drugu kulturu, drugi pristup kulturi, što je za mene bilo dragoceno. To je kultura koja upija sve što dođe u nju, usisavačka, skupljačka, sintetička, za razliku od naše koja to ne radi.
* Kakva je onda naša kultura?
- U prilično žalosnom stanju. Ali to se događa samo zato što smo prekinuli veze s drugim kulturama. Kao i mozak, kultura mora da se hrani kiseonikom. Prekinite mozgu pet minuta kiseonik - i on umire, a kultura živi od međuuticaja, od upijanja drugih, od amalgamisanja svega što dolazi spolja.
* Koji bi bio pravi recept?
- Da insistiramo na svojoj originalnosti, pošto već para nemamo. Nema nikakvog razloga pisati isto kao što su neki pre vas pisali, ma koliko to donelo zarade i uspeha. Kao prozni pisac sam se menjao iz knjige u knjigu, što kritika nije primetila, izlažući se svaki put riziku da me ne prepoznaju, kao što se više puta dogodilo, ili da promašim. Umesto sigurnog puta, biram nesigurni. To igranje na ivici noža donosi jednu vrstu umetničkog uzbuđenja koje mi je neophodno. Citirajući Flobera uvek kažem da je originalnost najbitnija: ako je nemate steknite je, ako je imate pokažite je. Moje knjige su, ako ništa drugo, bar originalne.
* To ne znači da niste učili od prethodnika?
- Moji učitelji u srpskoj literaturi bili su Bora Stanković, Momčilo Nastasijević, Miodrag Bulatović, u Francuskoj - Kami, Prust i Selin, u ruskoj - Tolstoj, Dostojevski i Čehov naročito. Dugo sam pisao priče. I sad mi je žao što se priče malo čitaju i podržavam svakog ko ih piše. Nažalost, to se ne prodaje, a pisci, kao i ostale životinjske vrste, žive od hrane.
TITO JE BIO FIKCIJA
Knjigu o Titu “Ako ikad umrem”, što je on jednom izjavio, zamislio sam na dan njegove sahrane, kad je Jugoslavija plakala. Zabeležio sam tada da moram pisati jedan roman o toj sahrani i to tako što će je Tito posmatrati. Priču sam video kao nestvarno-stvarnu, jer Tito je bio fikcija za života, ostao je to i posle smrti. Ceo sistem, cela država živela je na kultu i na fikciji Tita, a zatim su neke male države nastale na kultu kontra Tita. Sve pogrešno. I ona prva i ove kasnije. On je sve vreme bio fantazam, i to kod svih. Imao sam jednu prednost, spadam u nekoliko kolega koji mu nisu pisali ode za života, pa sad ne moram da ga ogovaram. Hteo sam da napišem objektivnu knjigu - kaže Stevanović.
* Znače li ove tri knjige i vaš veliki povratak u srpsku literaturu?
- Iz srpske literature nikad nisam izlazio, mene su dvaput izbacivali! Ne smatram to povratkom, uvek sam pisao na tom jeziku, na svoj način. Kako se prema tome odnosi društvo ili država, mene se manje-više ne tiče. Smatram da pisac mora da podnese svoju sudbinu, jer ništa u mojoj sudbini nije došlo bez moje volje. Izabrao sam da se suprotstavljam onima koji su bili jači, brojniji i onima koji su bili u zabludi. Zablude mnogo bolje osvajaju nego istine.
* Čini li vam se da je danas zavladalo ćutanje pisaca?
- Stvar je krajnje jednostavna: pisci ne mogu živeti od svog pisanja, zato moraju slušati, ili pevati u horu ili pevati s drugim. I kad god mogu, mnogi od njih se otmu. Dar tera čoveka da uradi ono što inače ne bi, da traži pobunu, iako želi konformizam. Ja nisam hteo procese i progone, ali kad su se dogodili, smatram da sam ih zaslužio.
* Rekli ste jednom da ne savetujete mladima da se bave pisanjem...
- Osim ako ne moraju. U drugom delu mog saveta kažem: ako već morate da pišete i da objavljujete, onda se spremite na sve najbolje i na sve najgore. Meni je literatura za mog dugog spisateljskog života donela i uspehe i priznanja i napade i sudske procese, sumnje i progone i poštovanje drugih i putovanja i puno prijateljstava i još više neprijatelja.
* Vratili ste se, kažete, pre svega zbog jezika...
- Lako je slikaru koji uvek ima isti jezik ili muzičaru, ali pisac ne može menjati jezik. Ima samo dva ili tri slučaja promene jezika koji su navodno uspeli, ali su se ti pisci žalili što su izgubili svoj prethodni, prvi, maternji jezik. Jer granice jezika su granice sveta. Ono što znamo i ono što slutimo, sve se to nalazi u jeziku. Nema načina da se stigne preko jezika osim matematikom, a njom se ne sporazumevamo. Vratio sam se nastavljajući ponovo u svom jeziku da plivam kao po moru. Jezik je zaista čarobna stvar, naročito kad je izgubljen. I ove knjige su moj dug prema jeziku. Volim da pričam priče. “Bio jednom jedan car, pa imao tri sina” - tako počinju sve priče ovog sveta, ma kako ih mi razuđivali, komplikovali, činili višeznačnima.
* Šta je još važno za pisca?

- Držati otvorene oči za svet oko sebe. Ima samo dva izvora inspiracije: jedan je svet, drugi je imaginacija. Ako oni ne idu zajedno, u toj literaturi nešto ne valja. Svet koji nas okružuje i koji se neprekidno menja, a jedino stalno stanje sveta je promena, umetnost može da predoseti, da nasluti. Umetnik sam je kao antena pružena u kosmosu.
* Nazivaju vas piscem tamne strane sveta, opsednutim ljudskim zlom. Da li je to zlo danas izraženije?
- Citirao bih američkog istoričara Tolanda koji s pravom tvrdi da se ne ponavlja istorija već ljudska priroda. Isti su nagoni koji nas povremeno bacaju u užasne zločine, ratove i klanja bez ikakvog smisla. S druge strane, tu je i naša potreba da svet nekako shvatimo i da ga uredimo politički i moralno.
* Ima li tu napretka?
- Ne verujem previše u progres, osim u progres tehnike. Ako je neki progres neophodan, a svakako jeste, to je progres razuma, jer Zemlja za stotinu ili dvesta godina više neće biti pogodna za život, ili će biti prenaseljena ili prezagađena. Znači već sada se ljudi moraju spremati da se presele na neku drugu zvezdu, kao što su jednog dana otkrili i bežali u Ameriku, jer je Evropa bila zaražena kugom. Velike nevolje izazivaju velike promene. U tom smislu nisam ni optimista ni pesimista. Ne mislim da čovek nosi zlo duboko u sebi. Ništa u našoj genetici to ne kaže, kao što ne kaže ni suprotno, tako tvrde veliki genetičari. Sve je u izvesnom smislu pitanje izbora i pitanje sticaja okolnosti.