Milan Mijatović "Bog najbolje čuje kad urlam"

Milan Mijatović je pesnik koji nema dlake na jeziku, čak je u jednoj od svojih pesama Supermena proglasio «pizdom», jer dotični ne ume da ...

Milan Mijatović je pesnik koji nema dlake na jeziku, čak je u jednoj od svojih pesama Supermena proglasio «pizdom», jer dotični ne ume da pati. Zapravo, Milan i za sebe tvrdi da postaje pesnik samo kad je isfrustriran. U ostalo vreme on je muškarac, sistem administrator, vođa Udruženja građana «Poezin». Poslednje okuplja pesnike koji ne čitaju poeziju na sceni, već je izvode. Slemeri su koji poštuju dva pravila – ne smeš imati papir u ruci i ne smeš ostajati na sceni duže od tri minuta.

Imala sam zilion pametnih pitanja o savremenoj poeziji i isfrustriranom nadahnuću, međutim, toliko puta sam morala da otkažem sastanak sa Milanom da mi se u nekom trenutku učinilo da nam jednostavno nije suđeno. Kad smo najzad seli za isti sto u pivnici na Zelenom vencu, jednostavno sam morala da pitam, nije li moj sagovornik fatalista.
Da li veruješ u te fazone «suđeno / nesuđeno»?
Pa ima nečeg u tome.
Kod nas kažu, ako je suđeno da te obese, udaviti se nećeš. Šta misliš, da li takva vrsta sudbine može da se promeni?
Moj stric se obesio. Imao je ženu, dvoje dece, veliku kuću, veliko imanje, mnogo novca, i samo su ga tako jednog dana našli. Mada se pre toga obesila neka žena na imanju pored njihovog. Ona je imala bolesne bubrege i trpela je užasne bolove, pa je sama sebi sašila pojas na mašini za šivenje i iskoristila ga da se ubije. Nije valjda ni sedam dana prošlo kada je on uradio isto. Sumnjalo se da su bili ljubavnici, mada to nikada nije dokazano. Kada su ga pronašli imao je osmeh na licu, blažen je napustio ovaj svet.
Veruješ li da postoji takva vrsta ljubavi? Da baš ne možeš da živiš bez nekoga.
Ja ipak mislim da ne. Voleo sam dva puta u životu, i kao što vidiš još uvek sam živ. Sa prvom nije uspelo jer je bila teško psihički bolesna, a sa drugom jer je imala ego ogroman kao planina. Ja nisam hteo da se ponizim, bio sam jako svojeglav i terao sam svoje. Tri godine smo bili u različitim kombinacijama, dva puta po tri meseca u ozbiljnoj vezi. Ali u nekom trenutku jednostavno nisam više mogao da se prilagodim i da budem poslušan.
Da li smatraš da je u ljubavi inače potreban kompromis, ili ako su dvoje stvoreni jedan za drugoga, onda nema potrebe da se prilagođavaju?
Niko nikom nikad ne treba da se prilagođava, svako mora da radi svoje.
Pa ipak se svakog dana prilagođavamo – vremenu, šefovima, rasporedu autobusa…
Samo ako želimo, niko nam ne brani da budemo klošari.
Nisi klošar, dakle prilagodio si se sistemu?
Jesam, ali svojom voljom, i zato me to ne nervira. Nervira me jedino gužva u autobusima, kad moram da se guram, ili kada mi je plata pri kraju i nemam novca… i kada se žena loše ljubi. S druge strane, svoje principe ne bih žrtvovao ni za jedan sistem. Recimo, nisam kurva, jer imam korene, i ti koreni me obavezuju.
Imaš i granu. Koliko te je promenilo to što si postao otac?
Mnogo. Na žalost nisam imao vremena da se radujem rođenju ćerke, jer je moja bivša žena upala u psihozu, pretukla svoju majku – imao sam ogromne probleme sa njom. Prvi put sam se zapravo obradovao, kad je mala imala 2-3 meseca. Držao sam je u rukama, igrao se sa njom i shvatao da sam postao otac. A onda je sa 6 meseci dobila epileptične napade, i više nisam mogao da se radujem. Još uvek sam ljut što se sve desilo kako se desilo. A ni sa ženama, kao što vidiš, nemam sreće, uvek se završi naopako.
Da li bi usudio da voliš i treći put ako bi mogao da biraš?
Čovek mora da rizikuje. Ako sve vreme ideš na sigurno, onda si šonja. Muškarac ne sme da bude slabić.

Šta je najopasnije od svega što radiš?

(nakon pauze od pola minuta) Pa ova scena, koju pravim, – ulažem u nju čitav svoj život.
Ako misliš na slem poeziju, baš sam htela da te pitam nešto. U privatnom druženju jako si fin i nežan, dok je tvoj nastup na sceni ispunjen psovkama pa čak i agresijom. Da li je to umetnički koncept ili način emotivnog pražnjenja?
Nežan sam prema onima do kojih mi je stalo, prema prijateljima i prijateljicama. Ali ne zaslužuje svako nežnost i ne mogu biti nežan prema ljudima koje ne poznajem. A i kakva bi to bila poezija da je sve vreme nežna? Ne bi imala oštricu. Poezija mora da bode.
Puškinu je nekako uspevalo sa ljubavnom lirikom.
Što mi pričaš o Puškinu i o prošlim vekovima? Današnja poezija ne može biti takva, jer su se vremena promenila, sve se raspada i sve je naopako. Srbija je siromašna, Rusija bombarduje Siriju da ne bi bila bombardovana, migranti su svuda…
Hoćeš mi reći da ne treba pričati o ljubavi kada ima rata?
Naprotiv! Najviše se priča o ljubavi kada ima rata. Ali mora postojati oštrica.
Kako je uopšte počela tvoja priča sa poezijom?
Kada sam imao 19 godina, 12 meseci sam služio vojsku, i tada sam počeo da pišem pesme, koje i nisu bile nešto dobre. A onda, kada sam se razveo, upoznao sam neke ljude, koji se bave savremenom poezijom, dosta sam čitao. Onda sam bio sa slemerkom, koju sam mnogo voleo i koja me je mnogo promenila, i na kraju zavoleo sam tu scenu, koja je postala moje životno opredeljenje. Volim to jer kada izvodiš poeziju bez papira, na ovaj naš način, moraš da uložiš više napora, ali baš zato možeš da gledaš publiku u oči i da joj mnogo bolje prenosiš energiju. Svašta sam probao u životu, pet godina sam trenirao džudo, ali ništa nije ovoliko uzbudljivo.
Na kraju krajeva svedoci smo dosadnih književnih događaja, gde svako pročita po 20 pesama i smori publiku. Savremenost zahteva kontakt i suočavanje. Moja ideja je bila u tome da napravim interaktivnu scenu, gde bi svima bilo zanimljivo i zabavno, gde bi se svi družili, a posle bi im ostao i po neki stih u glavi. Nego, kad se ti udaješ?
Hm, ne bih o tome. Kao prvo nije kad nego ako ikad, kao drugo ne bih da analiziram svoju vezu, a kao treće ovo je intervju sa tobom, nije sa mnom.
Pa dobro. Onda možeš da me pitaš šta god želiš.
Jednom si rekao da je Bog najbolje čuo tvoje molitve kada si urlao na njega. Sada urlaš na sceni. Da li to znači da su tvoje pesme neka vrsta molitve?
Za razliku od neveštih slemera, ja se trudim da odvojim mikrofon od usta i da ne urlam, već da budem ekspresivan. Možda moje pesme i jesu na neki način molitva, ali se najviše obraćam ljudima, a ne sebi ili Bogu.
Kad smo kod obraćanja, zašto me mnogo više gledaš u usta nego u oči?
Pa zato što imaš lepe usne, onako napućene.
Osećam se dosta neprijatno, kao one žene što imaju velike grudi, pa im svi bulje u dekolte. Zar tebi ne bi smetalo da te ja na gledam u oči?
Važi, gledaću te u oči. U pravu si, smetalo bi mi da mi recimo gledaš u stomak.
Dobra prilika da promenimo temu. Rođen si u Beogradu. Kako je to uticalo na tebe?
Pošto ne živim u centru, već na periferiji, na Vidikovcu, ne smatram sebe baš Beograđaninom. Nisam mogao baš da izlazim onoliko koliko su izlazili klinci iz kruga dvojke, uvek mi je trebalo dosta vremena da odem negde i da se vratim. Da nije takva situacija verovatno bih provodio više vremena sa ljudima.
Zašto nisi provodio vreme sa ljudima na Vidikovcu?
Ma imam ja prijatelje na Vidikovcu – Draganu, Sinistra, Gorana, ali u centru su kafane bolje. A i glupavo je da sve vreme provodiš na Vidikovcu. Mada verovatno da sam bio iz kruga dvojke, putovao bih na Vidikovac, jer bi mi to bilo zanimljivo.
Sa periferije ili ne, ipak si Beograđanin. Kako te to opredeljuje?
Car sam zato što sam Beograđanin, car sam i zato što sam Srbin, i jedino što želim u životu jeste da umrem u ovoj zemlji, u ovom gradu!
http://jugoslovo.com/archives/10117

Povezani članci

vesti 1403237575624709694

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item