Др Првослав Радић, поново о нашем језику

Вук између српске народне културе и Европе Запажено је да је Караџић у томе свету „више раширио име српско него све победе Карађорђеве ...

Вук између српске народне културе и Европе

Запажено је да је Караџић у томе свету „више раширио име српско него све победе Карађорђеве и сви успеси Милошеви у стварању нове државе”
Џон Бауринг, Српске народне песме (Лондон, 1827)
Караџићева филолошка делатност била је oд самог почетка усредсређена на питања српског националног потврђивања. И сами називи Караџићевих дела, Српски рјечник (1818), Српска граматика (1818), Народне српске приповијетке (1821), Народне српске пјесме (1823), Народне српске пословице (1836) итд., о томе речито говоре.
Такав приступ је од Караџића тражио јасан раскид са црквеном традицијом у световној писмености и књижевности, те с њом скопчаним рускословенским (и руским) језичким утицајима, који су додатно уносили шаренило и на језичком и на правописном плану. (Бројни примери као књаз, совјет, верховни вожд и др. присутни су и у српским устаничким документима.) На том захукталом националном курсу Караџић је у почетку имао већу подршку европских (Ј. Грим, Ј. В. Гете, Л. Ранке, Ј. Копитар, Џ. Бауринг и др.) него домаћих интелектуалаца, што значи да његов српски национални програм није био непосредно супротстављен политичким интересима водећих европских држава. Тако је, иако делом подстакнута и савременим комуникативним и културолошким потребама, подршка Караџићу имала и политичку позадину, јер се водило рачуна о томе да балкански Словени не буду препуштени „прљавим рукама Руса“, како се у једном писму изразио Караџићев учитељ и ментор Јернеј Копитар (1780?1844). (Можда и у томе светлу треба посматрати многе похвале које у то време европски учењаци износе о Србима и српском језику.)
Пуна национална афирмација Срба није, дакле, могла бити спроведена без чврстог ослањања на народну културу и народни језик, тачније, без увођења народног језика у свеопшту писменост и књижевност. Отуда, Караџић започиње своју реформу с уверењем да је српски народни језик (управо је„зик свињара и говедара“, како је понегде погрдно називан) сасвим способан да преузме функцију модерног српског књижевног језика.
 Већ до 1818. концепција Караџићеве реформе ће добити своје главне обрисе, о чему сведоче: Мала простонародньа славено‑сербска пєснарица (Беч, 1814), Писменица сербскога іезика (Беч, 1814) и, посебно, Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма (са Српском граматиком у уводном делу, Беч, 1818). У следећим деценијама ова реформа ће се употпуњавати у многим детаљима, иако уз сталне отпоре у делу српске јавности.
(Караџићева азбука ће у Србији бити у потпуности прихваћена тек 1868, после пола века од објављивања његових првих дела.) Видимо да се већ међу првим Караџићевим делима, заједно са скромним граматикама српског језика, јавља мала збирка српских народних песама, што је био почетак његовог организованог рада на сакупљању и објављивању српског фолклора.
Између осталог, Караџић је овим показао да је управо српски фолклор са својим бројним историјским темама и мотивима најбољи представник српске националне посебности и чувар историјског памћења у српском народу.
У романтичарској Европи тога времена био је појачан интерес за фолклор као израз посебности једног народа („огледало народног духа“), а српска народна поезија је на том плану имала шта да понуди. Већ су први европски контакти са српском народном поезијом донели повољне стручне коментаре у којима се ове песме пореде с Хомеровим. Караџићеве збирке народних песама масовно се преводе и постају познате Немцима, Французима, Русима, Пољацима, Мађарима, Чесима, Словенцима, Италијанима, Швеђанима, укључујући и крајњи европски запад. Тако се у Лондону 1827. појавила збирка српских народних песама, Servian popular poetry, Џ. Бауринга (1792?1872). У опширном уводу аутор даје кратку историју српског народа, преглед књижевног рада међу Србима, те основна културолошка обележја српских народних песама.
Караџићева фолклористичка издања, првенствено објављене епске песме, нису само подизала националну свест српског народа у време када му је то било преко потребно, већ су утицала и на то да се на устанке Срба против оријенталног угњетача гледа са симпатијама у јавном мнењу европских држава.
Запажено је да је Караџић у томе свету „више раширио име српско него све победе Карађорђеве и сви успеси Милошеви у стварању нове државе“ (Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стеф. Караџића, Београд 1924, 726).
Наравно, званична политика дела европских држава знала је и за другачије приступе у вези с тадашњим устанцима Срба и слабљењем турске владавине на Балкану. Такав је управо био случај с британском политиком, која је на ова дешавања и решавање српског националног питања и тада гледала с подозрењем.
Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду
Др Првослав Радић


О сло­ви­ма и ди­ја­лек­ти­ма

Осла­ња­ју­ћи се на ре­форм­ске иде­је Са­ве Мр­ка­ља, Вук је од­ба­цио чак око 20 су­ви­шних сло­ва, по тра­ди­ци­ји упо­тре­бља­ва­них, и свео уку­пан број сло­ва на 30
Данкан Вилсон, Живот и време Вука Стефановића Караџића (Оксфорд 1970)
У ре­фор­ми срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка Ка­ра­џић је имао да ре­ши два кључ­на пи­та­ња: пи­та­ње азбу­ке ко­ја ће од­го­ва­ра­ти фо­нет­ском си­сте­му срп­ског (на­род­ног) је­зи­ка и пи­та­ње из­бо­ра ди­ја­ле­кат­ске осно­ви­це за срп­ски књи­жев­ни је­зик.
Сво­ју ре­фор­му ћи­ри­ли­це Ка­ра­џић је от­по­чео под фо­нет­ским на­че­лом „Пи­ши као што го­во­риш“ (Ј.  К. Аде­лунг), те­же­ћи да при­ме­ни пра­ви­ло по ко­јем ће сва­ком гла­су срп­ског је­зи­ка од­го­ва­ра­ти по јед­но сло­во азбу­ке. Азбуч­ни си­стем (ал­фа­бет) по ме­ри фо­нет­ског си­сте­ма срп­ског је­зи­ка био је још је­дан од Ка­ра­џи­ће­вих на­ци­о­нал­них при­сту­па лин­гви­стич­ким пи­та­њи­ма. Ти­ме је тре­ба­ло да Ср­би за свој све­тов­ни (на­род­ни) је­зик до­би­ју све­тов­ну (на­род­ну) азбу­ку, а да ста­ра, цр­кве­на азбу­ка бу­де пре­пу­ште­на уну­тар­цр­кве­ној упо­тре­би. 
У том сми­слу, осла­ња­ју­ћи се на ре­форм­ске иде­је Са­ве Мр­ка­ља (1783–1883), Ка­ра­џић је од­ба­цио чак око 20 су­ви­шних сло­ва, по тра­ди­ци­ји упо­тре­бља­ва­них, и свео уку­пан број сло­ва на 30. Он ис­ти­че ва­жност лин­гви­стич­ког кри­те­ри­ја у овом ода­би­ру: По­ља­ци­ма и Ру­си­ма је нпр., пи­ше он у Срп­ском рјеч­ни­ку (1818, XI), сло­во је­ри по­треб­но, „а ми мје­сто ње­га има­мо и“. Но, то је мо­ра­ло укљу­чи­ти и тра­га­ње за по­је­ди­ним слов­ним ре­ше­њи­ма, па је Ка­ра­џић уз по­моћ са­рад­ни­ка са­чи­нио сло­ва ђ (пре­ма по­сто­је­ћем ћ), љ и њ (пре­ма по­сто­је­ћим л и н). По­ред то­га, пре­у­зео је по­је­ди­на ре­ше­ња ко­ја ни­су би­ла уоби­ча­је­на у та­да­шњем ћи­ри­лич­ком пи­сму: сло­ва ј и џ. Фо­нет­ско на­че­ло је под­ра­зу­ме­ва­ло и пра­во­пи­сна ре­ше­ња ко­ја ће у пи­са­њу, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, ува­жа­ва­ти фо­нет­ске про­ме­не, нпр.: отац → ген. оца (не: от­ца), Ср­бин → прид. срп­ски (не: срб­ски) итд.
Ка­ра­џић се пла­ни­рао по­за­ба­ви­ти и ре­фор­мом ла­ти­ни­це. Та ре­фор­ма тре­ба­ло је да бу­де пр­вен­стве­но на­ме­ње­на Ср­би­ма ка­то­ли­ци­ма, и да бу­де спро­ве­де­на пре­ма истим на­че­ли­ма пре­ма ко­јим је ре­фор­ми­сао ћи­ри­ли­цу за Ср­бе пра­во­слав­це. Тај рад ће на­ста­ви­ти ње­гов са­рад­ник Ђ. Да­ни­чић (1825–1882).
Иако се Ка­ра­џић на по­чет­ку сво­је ре­фор­ме усред­сре­дио на упо­тре­бу на­род­ног је­зи­ка у пи­сме­но­сти, без об­зи­ра на то о ком ди­ја­лек­ту је реч, он убр­зо схва­та да се за осно­ви­цу књи­жев­ног је­зи­ка мо­ра иза­бра­ти од­ре­ђе­ни ди­ја­ле­кат. Ово га је на­гна­ло да се у сво­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма по­дроб­ни­је за­ин­те­ре­су­је за ди­ја­лек­те, о че­му пр­ве по­дат­ке из­но­си већ у сво­јој Пи­сме­ни­ци. Срп­ско го­вор­но под­руч­је (ка­сни­је све че­шће на­зи­ва­но што­ка­ви­цом) он ов­де де­ли на три ди­ја­лек­та: хер­це­го­вач­ки (Хер­це­го­ви­на, Бо­сна, Цр­на Го­ра, Дал­ма­ци­ја, Ср­би­ја до Ма­чве, Ва­ље­ва и Кра­ље­ва), срем­ски (Срем, Бач­ка, Ба­нат, обла­сти Бе­о­гра­да, Сме­де­ре­ва, Кра­гу­јев­ца, Ре­са­ве, По­жа­рев­ца, Цр­не Ре­ке, те Кра­ји­не до Ти­мо­ка) и сла­вон­ски (Сла­во­ни­ја, Хр­ват­ска, Дал­ма­ци­ја).
Иако је у по­чет­ку ис­ти­цао да су му сви ови ди­ја­лек­ти под­јед­на­ко дра­ги, вре­ме­ном ће, ипак, за осно­ви­цу књи­жев­ног је­зи­ка пре­по­ру­чи­ти свој хер­це­го­вач­ки (ије­кав­ски) ди­ја­ле­кат­ски тип, ка­сни­је на­зи­ван и ју­жним на­реч­јем – у од­но­су на ис­точ­но (екав­ско) и за­пад­но (икав­ско). У овом ди­ја­лек­ту огром­ном ве­ћи­ном би­ли су за­сту­пље­ни пра­во­слав­ни Ср­би. По­је­ди­не сит­ни­је из­ме­не ко­је је по­том унео у нор­му (нпр. уво­ђе­ње кон­со­нан­та х) на­чи­нио је ка­ко би књи­жев­ни је­зик ве­зао за ста­ри­ју срп­ску ба­шти­ну, али и при­бли­жио је­зич­ким осо­би­на­ма ка­то­лич­ких Ср­ба – „на­шој бра­ћи рим­ског за­ко­на“, ка­ко их је на­зи­вао. Овај мо­дел књи­жев­ног је­зи­ка би­ће при­хва­ћен и ме­ђу Хр­ва­ти­ма, иако су они у сво­јој до­та­да­шњој књи­жев­ној прак­си углав­ном ко­ри­сти­ли сво­је из­вор­не иди­о­ме из при­мор­ске (тзв. ча­ка­ви­ца) и за­гре­бач­ке обла­сти (тзв. кај­ка­ви­ца). 
Ка­ра­џић на­во­ди чи­тав низ ар­гу­ме­на­та за ода­бир упра­во овог ди­ја­лек­та за осно­ви­цу срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, а у јед­ном од њих ка­же да се „нај­чи­сти­је и нај­пра­вил­ни­је“ го­во­ри у Хер­це­го­ви­ни и Бо­сни. Он је ве­ро­вао да су ије­кав­ске обла­сти, бу­ду­ћи уда­ље­не од ве­ћих град­ских кул­тур­них цен­та­ра из­ло­же­них стра­ним кул­ту­ра­ма, нај­бо­ље са­чу­ва­ле срп­ску на­ци­о­нал­ну по­себ­ност. У ије­кав­ским обла­сти­ма су, по ње­му, по­ста­ле го­то­во све срп­ске на­род­не пе­сме и са­чу­ван је здрав дух срп­ског на­ро­да. У дру­гим пак срп­ским обла­сти­ма, нпр. екав­ским кра­је­ви­ма у Угар­ској (Срем, Бач­ка, Ба­нат), ста­ње је, сма­трао је, би­ло по­све дру­га­чи­је. Ов­де су се, по ње­му, при­пад­ни­ци ви­шег срп­ског дру­штве­ног сло­ја и ин­те­ли­ген­ци­ја под ути­ца­јем ту­ђе кул­ту­ре од­ро­ди­ли од свог на­ро­да. Они су „за­бо­ра­ви­ли срп­ски и ми­сли­ти“, пи­ше Ка­ра­џић у јед­ном члан­ку из 1849.
*Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду
Др Пр­во­слав Ра­дић*

Povezani članci

vesti 8499426166018769757

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item