О нашем језику, поново.

БХС је израз пословичне америчке прагматичности Александар Бошковић (Фото лична архива) Животни пут Александра Бошковића (1977) ј...

БХС је израз пословичне америчке прагматичности

Александар Бошковић (Фото лична архива)
Животни пут Александра Бошковића (1977) још један је у низу примера одлива мозгова из Србије. У Институту за књижевност и језик у Београду пет година је радио као истраживач сарадник, да би после доктората из књижевности на Универзитету Мичиген добио посао на Катедри за славистику престижног њујоршког Универзитета Колумбија. Тамо предаје босанско-хрватско-српски језик (БХС), јужнословенске књижевности и филм у компаративној перспективи. 
„Око половине студената БХС деца су прве генерације имиграната из Србије, БиХ, Хрватске, Македоније и Црне Горе. Друга половина су Американци заинтересовани за регион, историју, књижевност и филм, међународне односе и људска права, а ниво предзнања са којим долазе умногоме варира”, објашњава за „Политику” и додаје да је подршка у литератури и новцу коју лекторат добија од државе Србије – врло слаба. 
Шта БХС језик у ствари значи и каква је методологија његовог изучавања у иностранству?
У америчком високом образовању, БХС је скраћеница за језик раније познат као српскохрватски, тј. хрватскосрпски, који је током четири деценије друге половине 20. века важио за службени језик Југославије. Скраћеницом БХС, чија структура подсећа на наслов и визуелну форму познатог перформанса групе ОХО из 1968. („Триглав”), препознају се три различита језичка стандарда једног језика. Није, међутим, реч о томе да Америка, попут каквог сентименталног југоносталгичара, изражава тежњу за обновом јединственог језичког система са три језичка стандарда. Напротив, реч је о „пословичној” америчкој прагматичности која покушава да помири нове политичке реалности на терену са захтевима тржишта (на страну то што је та иста прагматичност у америчкој иностраној политици заслужна за креирање како нових политичких реалности тако и нових тржишта).
Како се, конкретно, показује та прагматичност?
Прво, политичка стварност се променила и ретко ко више говори службеним језиком народа и народности бивше нам СФРЈ, поменутим српскохрватским, односно хрватскосрпским језиком. Из визуре ових двеју националних држава сада су то два различита језика, српски и хрватски. За такав статус „националног језика”, међутим, теже се изборити језичком стандарду у Босни и Херцеговини из простог разлога што БиХ није етнички хомогенизована национална држава као претходне две. Упркос оној шаљивој и нажалост истинитој визији сарајевске „Топ листе надреалиста” и проф. др Нермина Падежа са Института за језик, књижевност, малу привреду и комуникације из Чајнича, да не постоји један, већ шест различитих језика – српски, хрватски, херцеговачки, босански, црнски и горски – све бирократизованија администрација америчког система високог образовања је, вођена здравим разумом, успела утврдити да се реченице типа „Ја читам” на сва три поменута језичка стандарда кажу и пишу исто: „Ја читам.” 
Друго, та иста бирократизована администрација је брзо закључила и то да је далеко логичније, дакле јефтиније и исплативије за институције високог образовања, сматрати БХС за један језик и штампати уџбеник са три различита језичка стандарда, којим ће се задовољити потребе иначе невеликог броја студената заинтересованих за учење БХС, или једног од његових језичких стандарда. Имајући у виду један такав уџбеник једног таквог језика, можете себи одмах представити и методологију његовог изучавања: студенти се опредељују за један језички стандард учећи истовремено о лексичким разликама и синтаксичким специфичностима сваког од три. Студентима на тај начин већ током првог семестра постане јасно да, упркос њиховом социолингвистичком „нарцисизму малих разлика”, три језичка стандарда имају много више онога што деле и што им је заједничко.
Поједини овдашњи стручњаци сматрају да изучавање српског у оквиру БХС не иде у прилог очувању српског језика. Шта говори ваше искуство?
Иако се некоме може учинити да су наши стручњаци за језик о овом питању у праву, ја бих желео да скренем пажњу на значај контекста, односно, структуре америчких универзитета и славистичких катедри на којима се предаје БХС. Прво, мислим да је ситуација на универзитетима у Северној Америци нешто другачија него у Европи. У Америци су катедре славистике највећим делом русоцентричне и релативно је мали број универзитета који запошљавају лекторе и професоре БХС језика и култура. То углавном себи могу приуштити велики државни или богати приватни универзитети. Основне студије и на универзитетима у Америци коштају далеко више него у Европи, те су институције високог образовања, како би остале компетитивне, дужне да понуде студентима адекватне услуге за тако високе школарине. Овде треба скренути пажњу да, иако врше истраживања и производе знање, универзитетски центри у Америци функционишу као корпорације које, између осталог, пружају услужне делатности. Као фабрикама знања и услуга, универзитетима је далеко исплативије да имају једног уместо три предавача за „ређе предаван” језик као што је БХС.
Много већи утицај за значајније присуство српског језика и културе извршио би се, на пример, успостављањем сталне позиције редовног професора српске и јужнословенских књижевности. Такву идеју је покренула и својим дугогодишњим радом на позицији лектора промовисала моја претходница, проф. др Радмила Горуп. Она је основала „Његош задужбину за српски језик и културу” при Хариман институту Универзитета Колумбија, са циљем да се путем донација прикупи довољан број средстава за отварање такве позиције на овдашњој Катедри за славистику. Задужбина је активна али и даље прилично далеко од прикупљања потребних пет милиона долара. Та свота изгледа безмало астрономска, али њоме би се заправо легитимизовало и осигурало вишедеценијско присуство српског језика и културе на једном од најпрестижнијих светских универзитета. 
Колико је интересовање младих за студије БХС на Универзитету Колумбија?
Универзитет Колумбија је заједно са друга два универзитета из престижне „Лиге бршљана”, универзитетима Јејл и Корнел, покренуо иницијативу размене курсева „ређе предаваних језика” по моделу синхронизованог предавања језика у удаљеним учионицама, а БХС је један од шеснаест језика укључених у програм. Док су студенти са универзитета Колумбија физички присутни на мојим предавањима, студенти са универзитета Јејл седе у учионици у Њу Хејвену и једни друге видимо на огромним екранима, међусобно неометано комуницирамо. Сви уређаји су, дакле, умрежени, и читаво искуство унутар такве хибридне учионице подсећа на сцену из неког научнофантастичног филма. Иако овај програм доприноси повећању броја студената на курсевима БХС-а, тај број је и даље претежно једноцифрен за сваки од три нивоа језика. Оно што додатно доприноси повећању броја студената БХС-а јесте и стипендија ФЛАС програма америчке владе за стране језике и регионалне студије, која се додељује награђеним колеџима и универзитетима за унапређење глобалне компетитивности међународних студија, односно бројним студентима основних и постдипломских студија на тим институцијама. Интересовање студената за БХС на Универзитету Колумбија је за нијансу веће него за друге словенске језике попут чешког, украјинског, па чак и пољског.
Драган Вукотић, Политика

***

Заједнички језик је имао подршку државе

Ја сам Аме­ри­ка­нац ко­ји се тру­ди да бу­де објек­ти­ван, али сам сво­је­вре­ме­но био кри­тич­ки ори­јен­ти­сан пре­ма срп­ској вла­ди
Роберт Гринберг Фото лична архива
 
На Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду не­дав­но је као пре­да­вач го­сто­вао аме­рич­ки про­фе­сор Ро­берт Грин­берг, сла­ви­ста, струч­њак за со­ци­о­лин­гви­сти­ку и је­зич­ку по­ли­ти­ку, ко­ји са­да пре­да­је на Но­вом Зе­лан­ду на Уни­вер­зи­те­ту Оукланд. До­бит­ник је на­гра­де 2005. за нај­бо­љу сла­ви­стич­ку књи­гу у Аме­ри­ци „Је­зик и иден­ти­тет на Бал­ка­ну”, ње­го­ва спе­ци­јал­ност је те­ма је­зи­ка и кон­флик­та, ко­ју је уса­вр­шио на при­ме­ри­ма Ју­го­сла­ви­је и Укра­ји­не. Ка­же да је по­чео је да учи ру­ски је­зик и књи­жев­ност, да је за­вр­шио док­тор­ске сту­ди­је на аме­рич­ком уни­вер­зи­те­ту Јејл, осам­де­се­тих го­ди­на, где је имао сјај­ног про­фе­со­ра Едвар­да Стан­кје­ви­ча, ко­ји му је дао са­вет да се опре­де­ли за нај­за­ни­мљи­ви­ји је­зик ме­ђу ју­жно­сло­вен­ским је­зи­ци­ма – срп­ско­хр­ват­ски. „До та­да сам знао сло­ве­нач­ки, че­шки и ру­ски, и про­фе­сор Стан­кје­вич ме је охра­брио да до­ђем у Ју­го­сла­ви­ју 1988. го­ди­не, на се­ми­нар за стра­не сла­ви­сте, та­ко сам по­чео да се ба­вим овим је­зи­ком. За­во­лео сам ову зе­мљу и љу­де и убр­зо сам се ту вра­тио као Фул­брај­тов сти­пен­ди­ста”, ка­же Ро­берт Грин­берг.
Је­зик је су­шти­на иден­ти­те­та. Ме­ђу­тим, ка­да је реч о Ју­го­сла­ви­ји,  ка­ко је је­зик по­стао оруж­је у су­ко­би­ма?
Те­шко је ре­ћи ка­да је све по­че­ло. Ка­да је реч о за­јед­нич­ком је­зи­ку, че­сто се спо­ми­ње Беч­ки до­го­вор из 1850. го­ди­не, ко­ји се сма­тра и не­ком вр­стом џен­тлмен­ског до­го­во­ра не­ко­ли­ко ин­те­лек­ту­а­ла­ца и пан­сла­ви­ста. Мо­ја књи­га го­во­ри о то­ме да је по­сто­ја­ње за­јед­нич­ког је­зи­ка пот­пи­сни­ка тог до­го­во­ра – чи­ње­ни­ца. У Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји и со­ци­ја­ли­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји, ни­је увек по­сто­ја­ла сло­га у ве­зи са је­зич­ким пи­та­њи­ма, али је за­јед­нич­ки је­зик у те две за­јед­ни­це имао др­жав­ну по­др­шку. У ше­зде­се­тим го­ди­на­ма Хр­ва­ти су по­че­ли ви­ше да го­во­ре о стан­дард­ном хр­ват­ском је­зи­ку, али у Ти­то­во вре­ме ни­је мо­гло да се иде у екс­тре­ми­зам. Ипак, ка­да се Ју­го­сла­ви­ја рас­па­ла, сва­ки на­род до­био је сво­ју не­за­ви­сну др­жа­ву, до­био је и свој је­зик. Хр­ват­ска је има­ла тра­ди­ци­ју је­зич­ког пу­ри­зма, ко­ји је по­ја­ча­ла по­сле 1991, спре­ми­ла је реч­ни­ке „ина­чи­ца”, ва­ри­јан­ти, из­ме­ђу хр­ват­ског и срп­ског. У то­ку ра­то­ва ро­ђен је бо­сан­ски је­зик, то је по­вра­так оно­ме што је по­че­ло у окви­ру Аустро­у­гар­ске. Је­зик је, за­пра­во, по­ста­вио те­ме­ље ле­ги­ти­ми­те­та но­вих, не­за­ви­сних др­жа­ва. 
Због че­га је ва­ша књи­га „Је­зик и иден­ти­тет на Бал­ка­ну” иза­зва­ла по­ле­ми­ке у Хр­ват­ској?
По­сле пре­во­да те књи­ге на хр­ват­ски, био је ор­га­ни­зо­ван окру­гли сто у Ма­ти­ци хр­ват­ској, а про­блем је на­стао ка­да је је­дан део књи­ге про­ту­ма­чен као мо­ја тврд­ња да је хр­ват­ски је­зик оформ­љен исто­вре­ме­но са рас­па­дом Ју­го­сла­ви­је, иако ја то ни­сам на­пи­сао. Књи­га је иза­зва­ла бур­не ре­ак­ци­је, а ја сам до­био ква­ли­фи­ка­ци­ју да сам про­срп­ски ори­јен­ти­сан. За­пра­во сам го­во­рио о за­јед­нич­ком је­зи­ку Ср­ба и Хр­ва­та, иако су га не­ки лин­гви­сти из Хр­ват­ске ока­рак­те­ри­са­ли као „ве­штач­ки”, на­мет­нут са срп­ске стра­не. Мој је став да се не мо­же не­ги­ра­ти по­сто­ја­ње јед­ног је­зи­ка. Ка­да сам као док­то­ранд бо­ра­вио у Ју­го­сла­ви­ји пра­вљен је „Лин­гви­стич­ки атлас”, и на том про­јек­ту су уче­ство­ва­ли лин­гви­сти из свих ре­пу­бли­ка бив­ше др­жа­ве. Иако ни­сам био при­су­тан на по­ме­ну­том окру­глом сто­лу, ре­а­го­вао сам на те оп­ту­жбе у јед­ном хр­ват­ском ли­сту. Ми­слим да је би­ло ва­жно да Хр­ва­ти ви­де да по­сто­је и дру­га­чи­је ин­тер­пре­та­ци­је њи­хо­ве исто­ри­је. Го­во­ри­ли су ми да та­да ни­су би­ли спрем­ни да про­чи­та­ју мо­ју књи­гу. 
Да ли сте у Аме­ри­ци при­ма­ли не­га­тив­не кри­ти­ке?
Ни­сам ни­ка­да. Ја сам Аме­ри­ка­нац ко­ји се тру­ди да бу­де објек­ти­ван, али сам сво­је­вре­ме­но био кри­тич­ки ори­јен­ти­сан пре­ма срп­ској вла­ди, пре­ма раз­ли­чи­тим пра­во­пи­си­ма и не­ка­да­шњој стан­дар­ди­за­ци­ји срп­ског је­зи­ка. Не­ка ре­ше­ња Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју ни­су баш по­ма­га­ла сми­ри­ва­њу си­ту­а­ци­је, као што ми­слим да ни са­да ни­је нај­бит­ни­је де­фи­ни­са­ти да ли се у БиХ го­во­ри бо­шњач­ким или бо­сан­ским је­зи­ком. Раз­у­мем да је срп­ској стра­ни ва­жно да се тај је­зик зо­ве бо­шњач­ки, за­то што се сма­тра да на­зив ’бо­сан­ски’ укљу­чу­је и све гра­ђа­не ко­ји жи­ве на те­ри­то­ри­ји БиХ. Али, Бо­шња­ци су од­лу­чи­ли да ће се њи­хов је­зик зва­ти бо­сан­ски. Не твр­дим да знам ка­ко је нај­бо­ље, али ве­ли­ко је пи­та­ње по­што­ва­ња сло­бо­де јед­ног на­ро­да да на од­ре­ђе­ни на­чин на­зо­ве свој је­зик. 
Го­во­ри­те о ме­ким гра­ни­ца­ма ме­ђу је­зи­ци­ма као што су срп­ски и цр­но­гор­ски или хр­ват­ски, али и о оштри­јим гра­ни­ца­ма из­ме­ђу ма­ке­дон­ског и ал­бан­ског, на при­мер. За­што су не­рет­ко су­ко­би же­шћи ме­ђу на­ро­ди­ма ко­је не де­ле оштре је­зич­ке раз­ли­ке?
То је бол­но пи­та­ње, на­ро­чи­то из­ме­ђу Ср­би­је и Цр­не Го­ре. Ка­да слу­шам Ра­дио Под­го­ри­цу увек тра­жим но­ве фо­не­ме у го­во­ру. Ма­да, у Цр­ној Го­ри је по­сто­јао ком­про­мис око на­зи­ва тог је­зи­ка у шко­ла­ма: цр­но­гор­ски-срп­ски, хр­ват­ски или бо­сан­ски, као да су од­ре­ђе­на ва­ри­јан­та за­јед­нич­ког је­зи­ка. За ме­не је то екс­пе­ри­мен­тал­но ре­ше­ње, за­то што се још не зна хо­ће ли би­ти ви­ше раз­ли­ка из­ме­ђу срп­ског и цр­но­гор­ског осим у пи­са­њу но­вих сло­ва. Дру­га­чи­је ствар сто­ји са бо­сан­ским и хр­ват­ским. У стан­дар­ди­за­ци­ји бо­сан­ског је­зи­ка има тур­ци­за­ма, ара­би­за­ма, или но­вих хр­ват­ских ре­чи уме­сто срп­ских, ко­је су ра­ни­је би­ле ви­ше при­хва­ће­не у на­род­ном го­во­ру. Ми­слим да ће се у бу­дућ­но­сти срп­ски и хр­ват­ски још ви­ше уда­љи­ти, што по­ка­зу­је по­ли­тич­ку си­ту­а­ци­ју у тим зе­мља­ма. 
С јед­не стра­не на­ла­зи се слу­жбе­ни је­зик ко­ји на­ме­ће пи­та­ње аси­ми­ла­ци­је за оне ко­ји­ма то ни­је ма­тер­њи је­зик, са дру­ге стра­не по­сто­је пра­ва ма­њи­на на свој је­зик. Ка­ко по­што­ва­ти је­зич­ке стан­дар­де, а ипак би­ти ли­бе­ра­лан?
Зе­мље бив­ше Ју­го­сла­ви­је пот­пи­са­ле су Европ­ску по­ве­љу о ре­ги­о­нал­ним или ма­њин­ским је­зи­ци­ма, а слич­ни је­зич­ки про­бле­ми ве­за­ни су за чи­та­ву Евро­пу. Ком­пли­ка­ци­је на­ста­ју ка­да се вла­де су­сед­них зе­ма­ља ме­ша­ју у је­зич­ку по­ли­ти­ку су­се­да. Ми­слим да смо то ви­де­ли у Ср­би­ји у ве­зи са бо­сан­ским је­зи­ком у Сан­џа­ку, за­то што су срп­ски Бо­шња­ци до­ста ве­за­ни са Бо­шња­ци­ма у БиХ. Ре­ше­ње је по­што­ва­ње по­ме­ну­те по­ве­ље. Сва­ка про­ме­на ста­ту­са кво у је­зи­ку по­тен­ци­јал­но је жа­ри­ште су­ко­ба, а у Ву­ко­ва­ру је то пре­ла­зак из ста­ња плу­ра­ли­зма у је­зич­ку аси­ми­ла­ци­ју срп­ске ма­њи­не. 
Да ли срп­ска вла­да мо­же да ути­че на про­блем аси­ми­ла­ци­је ћи­ри­ли­це у Хр­ват­ској?
Срп­ска вла­да мо­же да пре­го­ва­ра са хр­ват­ском вла­дом о том пи­та­њу. Ми­слим да је вла­да Зо­ра­на Ми­ла­но­ви­ћа има­ла до­бру во­љу, по За­ко­ну о ма­њин­ским пра­ви­ма, да уве­де ћи­ри­ли­цу у свим ме­сти­ма у Хр­ват­ској где Ср­би чи­не 33 од­сто ста­нов­ни­штва. Ме­ђу­тим, две су стра­не сва­ке при­че, за Хр­ва­те је Ву­ко­вар сим­бол стра­да­ња, али ком­про­мис је мо­гућ. У Ма­ке­до­ни­ји је већ уоч­љи­ва је­зич­ка кон­фе­де­ра­ци­ја из­ме­ђу ма­ке­дон­ског и ал­бан­ског је­зи­ка. Бел­ги­ја је до­бар при­мер за два је­зи­ка и две на­ци­је. У Аме­ри­ци ли­бе­рал­ни­ји по­ли­ти­ча­ри ни­су за то да са­мо ен­гле­ски бу­де слу­жбе­ни је­зик, већ су за зва­нич­ну упо­тре­бу ен­гле­ског уз шпан­ски.
Ма­ри­на Ву­ли­ће­вић, Политика

Povezani članci

vesti 8092173488835629990

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item