Dušan Gojkov: "Dani s piscima" (1)

Piše: Dušan Gojkov Evo, već sam četvrti mesec u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu. Svakog jutra, rano, idem u dućan preko puta...



Piše: Dušan Gojkov

Evo, već sam četvrti mesec u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu.
Svakog jutra, rano, idem u dućan preko puta da kupim voće za doručak, friške kifle, mleko. Novine. I hranu za moju mačku Dobrilu. Onda lagano, od Aleje lipa pređem ka Vilsonovom šetalištu, uz Miljacku, do kancelarije Balkanskog književnog društva u Sarajevu.
Imam puno prijatelja u Bosni. Posebno u Sarajevu. Većina tih prijateljstava traje dugo, dugo pre nego što su nas ratovi zadesili. Imam, svakako, i prijatelja koje sam stekao u sred rata, kao i onih, nakon. Svi su izuzetno dobri prema meni, i kao da mi je stalno potrebna nekakva pomoć, zovu, pitaju za zdravlje, zovu na kafu, dolaze u posetu, donose čajeve koje znaju da volim.
Svi ti ljudi koji se i ovde druže sa mnom gledaju oko sebe: primećuju stvari. Pa ih zanemare, i bave se nečim ozbiljnijim: poezijom, recimo. Vole svoju porodicu, recimo. Uživaju u životu, recimo.
Narod na Vilsonovom šetalištu, uz desnu stranu Miljacke, svakog jutra, dok idem na posao, sedi na klupama. Svi su leđima okrenuti reci.
To je tužno.
Malo pre hotela „Bristol“ ima jedna trešnja. Divna, velika. Niko je nije obrao. Samo gazite po istrulelim trešnjama, i po košticama. Drugde, deca bi već davno to obrstila.
Ovde ni trešnje više nikog ne zanimaju.
I to je tužno.
Zna se da je veliki, i na žalost, zaboravljeni pesnik našeg jezika, Hamza Humo, kad je objavio prvu knjigu poezije „Nutarnji život“ u Mostaru, 1919. napravio plakat: „ko kupi moju knjigu poezije, može iz moje bašče nabrati koliko god hoće trešanja; ako kupi dvije knjige, može uzeti i čitav sepet“. Eto. Trešnje su nekada bile bitne. Kao i poezija.
Neću da kažem da u Sarajevu, ili u Bosni i Hercegovini poezija nije danas bitna. Jeste. Ali, to je, kao što neko reče, „za ljubitelje i bolesne ljude“. Danas se ovde živi drugačije. Pored Miljacke, ali, leđima okrenut. 
Nisam mislio da je tako.
Bio sam uveren da nije tako.

Pre skoro jedanaest godina, kad sam osnivao Balkansko književno društvo i njegovo glasilo, elektronski časopis „Balkanski književni glasnik“ bio sam uveren da nije tako. Ne samo u Bosni, nego da jednostavno nigde nije tako.  Ne uveren. Znao sam da nije tako.
„Balkanski književni glasnik“ je od početka objavljivan na svim balkanskim jezicima, na svim pismima koja se koriste na našem Poluostrvu. U Uređivačkom odboru bili su dobri pisci svih nacionalnosti (istina, to je bilo potpuno slučajno: nisam ih birao po nacionalnom, rodnom, polnom ključu, birao sam samo dobre pisce i sposobne urednike).
Kad se, „nakon svih ovih godina“ pojavio konkurs koji je za Balkansko poluostrvo raspisao UNESCO, Neven Mehinagić iz našeg sarajevskog predstavništva mi je prosledio tekst tog natječaja. Pogledao sam zacrtane ciljeve koje je propisao UNESCO: svi ti ciljevi su, možda ne potpuno istim rečenicama, možda ne istim redosledom, ali, svi ti ciljevi su već davno zapisani u Osnivačkom aktu i u Statutu Balkanskog književnog društva. Znači, multikulturalnost, međusobna saradnja... sve.
Rekoh, hajde da se javimo. Možda u okviru projekta „Dijalog za budućnost“ koji podržavaju UN, možemo da sprovedemo i naš projekat „Pisci za budućnost“, na teritoriji Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Crne Gore.
Na početku, bilo je dobro. Našem pozivu odazvali su se značajni pisci iz čitavog regiona: Sava Damjanov, Ferida Duraković, Silvija Šesto, Ljubica Ostojić, Tanja Stupar Trifunović, Marija Fekete Sullivan, Marko Tomaš, Saša Jelenković, Ninoslav Kopač, Lili Koci, Uglješa Šajtinac, Muzafer Čauši, Romana Brolih, Marija Pavlović, Berislav Blagojević, Franko Bušić, Jasmina Topić, Marija Knežević, Zdenko Jelčić, Milan Mijatović, Saša Stojanović Čarli, Velimir Ćurgus Kazimir, Zoran Pešić Sigma, Sofija Živković, Dijana Jelčić, Miljana Stević...  Dogovorili smo da naši autori napišu početke priča ili pesama, i da ih mladi dovrše. Najbolji će, kao nagradu, biti predstavljeni u Zborniku radova „Pisci za budućnost“ u izdanju BKG. Najbolji od najboljih će dobiti čak i svoje samostalne knjige, koje će, zahvaljujući tome što Balkansko književno društvo funkcioniše na čitavom Poluostrvu, biti distribuirane i promovisane svuda.
Projekat „Pisci za budućnost“ je zapravo jedan necentralizovan projekat koji su afirmisani pisci pokrenuli za mlade pisce: nastavno – naučni program Kreativnog pisanja.  
Kao dodatak čitavom programu, osmislili smo i turneju po devetnaest gradova u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj. Taj program se zove „Dani sa piscima“.
Zamišljeno je da gostujemo, ako je mogućno, po bibliotekama: mislili smo da su naše kolege, koji se bave sličnim poslom kao i mi, upravo ti koji će prepoznati i podržati našu Misiju.
Program „Dani sa piscima“ je pokušaj da lično pomognemo svim lokalnim piscima i bibliotekarima. Da saslušamo. Da pogledamo. Da damo poneki savet. Da pokušamo da pomognemo da pronađu ono što im nedostaje: obično, to je novac. Iako je, pokatkad, i dobar savet dovoljan.
Konkurs je zaključen. Žiri, sastavljen od eminentnih stručnjaka, bira najbolje tekstove.
Krenuli smo na turneju po bibliotekama.
Nismo znali šta nas sve čeka.
Prvo smo išli u Visoko. Nismo videli onu čuvenu „piramidu“. Prvo, nismo mogli ni da pronađemo zgradu biblioteke. Svi su nam pokazivali na jedan izrešetan, zatvoren dućan, kraj reke. Tek nam je taksista skrenuo pažnju na ogromnu, kockastu zgradu sa druge strane, preko mosta. Kulturni centar, i biblioteka. Svega tu ima. Zgrada je nova, uskoro tamo očekuju i bioskop, i teatar, koncertnu dvoranu, galeriju – no, biblioteka je već useljena. Istina, kao i u svim novim arhitektonskim rešenjima, ni ovde se nije štedelo: sve je u čeliku, mermeru, staklu, hodnici su besmisleno široki, a prostorije relativno male. No, biblioteka je fantastično dobro sređena: zna se gde je dečije odeljenje, zna se gde je zavičajno, gde je odeljenje za generalnu publiku, gde kataloška sekcija, gde je onaj čuveni zaključani ormar (koji retko ko ima) u kojem se čuvaju knjige koje su pisci svojeručno potpisali.



Visoko, javni program


Predstavili smo program, naši autori su čitali svoju poeziju, prozu, čak smo malo i svirali posetiocima, onda su nama čitali lokalni pesnici.
To je, definitivno, bilo jedno ohrabrenje.
Potom, Sokolac. Isto, biblioteku je maltene nemogućno pronaći. Pomislili smo, odmah: i jednoj i drugoj instituciji valja pokloniti makar one smeđe saobraćajne znake, koji će putnicima – namernicima ukazivati da je biblioteka tu, na 1000, 500, 50 metara, pa levo, ili desno.
Sama biblioteka u Sokocu je veoma interesantna, i pokazuje kako može da se radi, i u minimalnim uslovima, kad se hoće: verujem da su prostorije u kojima su danas knjige i čitaoci nekad pripadale mesnoj zajednici, možda čak i samoposluzi, ili nekakvoj sličnoj instituciji. Uglavnom, i oni, kao i bibliotekari iz Visokog, iako nemaju takve fantastične uslove, imaju izvrsno sređeno i opremljeno odeljenje knjiga za decu, sjajno zavičajno, izvrsno (ne preterujem, ovakav dobar, neophodan izbor knjiga dugo nisam video), odeljenje za rad sa generalnom publikom. Sve knjige su uredno posložene po azbučnom redu, nigde nema prašine, prljavštine... Jedini problem je ono, što mlađi od mene zovu – marketing. Tu bibliotekama u Sokocu i Visokom valja pomoći, i to pod hitno: valja pokrenuti, u saradnji sa osnovnim i srednjim školama akciju „Balkanska čitalačka značka“. Balkansko književno društvo i od ranije planira takav projekat na čitavom Balkanskom poluostrvu. To je priznanje, koje se daje svakom čitaocu koji je pročitao makar jednu knjigu za dve nedelje, vratio je, uzeo novu. Moja ćerka Tia, koja je sad u Beogradu završila drugi osnovne, ima već tri takve čitalačke značke. Nosi ih kad god ide negde, sa ponosom, kao da su ordenje.



Sokolac, javni program

Zašto ovo govorim: dok smo u sokolačkoj biblioteci razgovarali o projektima „Dijalog za budućnost“ i „Pisci za budućnost“, slučajno sam, iz police iza sebe dohvatio knjigu Janka Poliča Kamova: Izabrane pjesme, objavljene 1968. godine. Po bibliotečkom kartonu, niko tu knjigu, otkako je nabavljena, nije posudio. Valja reklamirati i izvrsne knjige koje već postoje u Fondu. Preporučivati ih stalnim čitaocima. Nuditi ih. Ako treba, ići i po kućama, volonterski, jednom u dve sedmice, u domaćinstva gde žive stari i nemoćni, nuditi knjige (ne mora članarina uvek da se plati), nositi nove... Bibliobus, naročito u ovako razuđenim opštinama, nije loša ideja. Makar da deca na taj način dođu do lektire. Da starijima pomognemo da se malo odmore od televizijskih programa.
Sledeća stanica naše turneje bila je biblioteka u Ugljeviku. Nov grad, sve deluje čisto, još nepatinirano: tako izgleda i biblioteka, u okviru Kulturnog centra. Tamo je, na žalost, naša lokalna saradnica Miljana Stević sve posetioce morala da pozdravi rečima: „Dobrodošli, dragi prijatelji i porodico“. Nismo imali preterano veliki broj slušalaca, ali, smo zato imali dve lokalne autorke, koje obećavaju da će u budućnosti, budu li čitale i učile, pisati sve bolje i bolje. Na kraju krajeva, to nam je i bio cilj.



Ugljevik, javni program
Ni u samoj biblioteci, slika nije najsrećnija: prostor, koji su dobili je definitivno premali za fond knjiga koji poseduju. Dosta toga je u kutijama, ali, bar je sve popisano, uvedeno u knjige i u računar, i, ako neko zatraži knjigu, lako će se pronaći. Ono što se vidi, kao muka, je da knjiga za decu prosto nema. Možda dvadesetak slikovnica, ništa više. Poneka knjiga iz predratne lektire. Toliko izdavača dečije literature, niko da daruje bar po jedan primerak, tako neophodnih knjiga.
U Banja Luci, bili smo gosti Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske. To je impozantna zgrada, sasvim prilagođena potrebama čitalaca, i studenata tamošnjeg univerziteta. O bibliotečkom uređenju u takvoj instituciji nema se šta govoriti. Sve radi kao satić, kako deca kažu. Bilo je to jedno izuzetno druženje: sa, do sad, rekordnim brojem autora, kako naših, iz „turneje“, tako i lokalnih, uz studente, i strane, i domaće, koji su, uprkos vrućini došli da slušaju ponešto o književnosti, svi su se, kad se susret završio, osećali obogaćenima.





Banja Luka, javni program
Biblioteka u Brodu je za nijansu drugačija od svih u kojima smo do sad bili. To je jedna stamena zgrada koja je dodeljena ovoj instituciji 1994. Ima i više knjiga nego biblioteke u Visokom, Sokocu i Ugljeviku zajedno. No, ni police od početka nisu pošteno nameštene, tako da prosečna knjiga ne može da bude postavljena vertikalno, nego horizontalno, ili nakoso. Da se nakrivi. Knjige su u procesu katalogizacije. I to traje već godinama. Gomila kutija u kojima su takođe nekatalogizovane knjige. Samo tako, stoje kutije po uglovima. Tužno i usamljeno, trule, po ćoškovima.
Osetio sam se lično uvređen. Ipak, čitav život radim sa knjigama, sa čitaocima, piscima. Znam vrednost napisane reči. Jedan mladić, pesnik iz Broda, na moju dobroćudnu molbu, obećao je, pošto druge pomoći koleginice iz biblioteke nemaju, da će pokušati da u roku od mesec dana pomeri police makar za 5cm u vis, da bi knjige bar mogle da stoje kako valja, da se ne krive i ne propadaju. Svi smo zaključili da bi na taj način i više knjiga moglo da se izvadi iz „privremenog smeštaja“ koji sad imaju u kutijama.



Brod, javni program

Biblioteci u Brodu hitno valja pomoći da sredi Fond, makar i dobrovoljnom radnom akcijom. Valja im dati dovoljno sredstava da mogu da brzo katalogizuju sav materijal koji imaju. Ne može to samo jedna osoba da radi: jednostavno, ne može da stigne. I, pošto je to jedna od opština koja obuhvata šezdeset odsto seoskih naselja, oni moraju da dobiju bibliobus, koji će knjige donositi na noge čitaocima. Ovo je XXI vek. U Brodu, kao da smo u XIX. Do knjige može da se dođe ako se pešači sat, dva, jer prigradskog prevoza jednostavno nema. Nedopustivo.
Tog dana, u Brodu, imali smo zakazan veliki susret: pedesetak, ili osamdesetak čitalaca. Nakon prvog susreta u šest popodne, predviđen je veliki koncert na gradskom trgu u osam naveče, gde je trebalo da budu i rok grupe, i naši pesnici, snažno podržani lokalnim autorima.
Na kraju je ispalo da smo samo razgovarali o problemima u biblioteci, koji nisu nerešivi. Problemima na kojima valja raditi. Imali smo mali susret u biblioteci u šest, potom, nanovo, u osam naveče.  Čitalo nam je troje lokalnih autora, od kojih bi jedan mogao da, u budućnosti i postane saradnik BKG.
Grehota je što u divni Travnik nismo stigli bar tri sata ranije pre nego što je bilo zakazano veče sa piscima. Ta biblioteka je zaista vredna poštovanja. Iako su prostorije same institucije neokrečene već godinama, što samo na prvi pogled deluje odbojno, bibliotekarke ovde zaista znaju svoj posao: ni jedna jedina knjiga ne stoji u kutiji, zaboravljena, sve su popisane, uredno katalogizovane i na karticama i u elektronskoj formi, redovni čitaoci znaju da će, kad vrate pročitanu knjigu, uvek imati preporuku – šta sledeće da pročitaju (u skladu sa njihovim čitalačkim ukusom).
Čitali su nam Ivan Volić, Darijo Bošnjak, Lejla Ćeranić.



Travnik, javni program
Na razgovoru u toku večeri, direktorka travničke biblioteke tužno reče: „Žalosno je što nam dolaze studenti književnosti, traže literaturu – mi srećni, jer smo za njih pronašli traženu knjigu – a oni, kad je pogledaju, kažu: neću ja ovo čitati; pisano je ćirilicom“.  
To su neke sitnice koje zaista umeju da rastuže čoveka.
Naročito nekoga ko iskreno veruje da je jedinstveni kulturni prostor na čitavom Balkanskom prostoru i dalje mogućan.
Za Žepče, već su me sarajevski prijatelji unapred upozorili: to je sićušno mesto. Jedna ulica. Sa leve strane zgrade, sa desne strane zgrade, i to ti je to. Ima još malo kuća po bregovima, ali, ne mnogo.
Uglavnom, jedno od uređenijih mesta koje sam do sad video u Bosni i Hercegovini: nigde nema smeća, čak su i izlozi sasvim uglancani. Dom kulture je na izvrsnom mestu – u centru. Znači, tamo se sve meri ovako: do Doma kulture, i od Doma kulture. Tamo nas je dočekalo, slovima i brojevima, šezdeset sedam čitalaca. Došli su i čak i načelnik opštine, predsedavajući opštinskog veća, direktor doma kulture, predstavnici svih lokalnih medija... Bez saradnje sa direktorkom biblioteke, Sabinom Maličbegović, to, zaista, ne bi bilo mogućno.



Žepče, javni program
Ono što nas je potpuno iznenadilo je da smo imali čast i zadovoljstvo da upoznamo tri sasvim formirana pisca: Arifa Odobašića, Semina Smajlovića i Armina Bolića.
Biblioteka u Istočnom Sarajevu, inače poznata po čitavoj Bosni i Hercegovini kao institucija koja ima najbolji program za predškolsku i školsku decu, zahvaljujući povezanosti sa Univerzitetom, solidnoj zgradi, osoblju koje je izuzetno obrazovano, nema skoro nikakvih problema. Naravno, novaca za nove knjige nema, ali, o tome može da se govori i docnije. I kod njih sve je urađeno po principima struke: nema šanse da potrebnu knjigu ne pronađete. Ako je čak i nema u fondu, tu je međubibliotečka razmena. Na javni program pozvali smo učesnike konkursa "Pisci za budućnost" iz Sarajeva i Istočnog Sarajeva. Stiglo je 6 učesnika i njima, kao i gostima, poklonili smo štampanu verziju knjige "Monoteističko troglasje - uvod u judaizam, kršćanstvo i islam" (RABIC/IMIC).



Istočno Sarajevo, javni program
Rudo je omanje mesto na samoj granici. Obično se ne očekuje u takvim varošicama veliki odziv čitalaca. No, ovog puta imali smo zadovoljstvo da nam pet izvrsnih mladih autora pročita svoju poeziju i prozu. Agilni direktor Doma kulture, osnovnoškolski i gimnazijski profesori zaista podstiču rad mladih ljudi u ovom gradu. Ovde se čita, i veoma pažljivo piše. Deca učestvuju na međunarodnim konkursima, dobijaju i nagrade.




Rudo, javni program


Prijedor je mesto koje ima čak dve organizacije pisaca, veliku biblioteku i čitaonicu u kojoj su nas ugostili. Videli smo njihove zbornike, almanahe, slušali smo mlade, već lokalno afirmisane autore, kao i njihove starije kolege.



Prijedor, javni program
Cazin je možda najčistiji i najuređeniji grad koji smo do sad u Bosni i Hercegovini posetili. Veliki dom kulture, upravo dobijena nova zgrada Biblioteke (nekadašnja austrougarska gimnazija), i neverovatno veliki broj mladih autora. Direktorka Biblioteke je vredni entuzijasta, proglašava knjigu meseca, čitaoca meseca i godine, nudi dobre knjige koje su „ispale“ iz obavezne lektire mladima...



Cazin, javni program
Bitno je da, naročito u manjim mestima, bibliotekari znaju svoje čitaoce, da prepoznaju njihov literarni ukus, da im nude knjige koje inače ne bi uzeli... Malo je takvih institucija ovde. Cazin, Žepče, Istočno Sarajevo... i tu se spisak završava.
Već sad se vidi da je program „Pisci za budućnost“ već premašio svoje osnovne ciljeve: do sad smo, za razliku od državnih institucija, ministarstava kulture, uspeli da primetimo i popišemo sve probleme koje konkretne biblioteke u malim mestima imaju. Mislimo da uz pomoć UNESCO, možemo da te probleme i rešimo. Nabavka knjiga, uzrokovana nedostatkom novca, sa druge strane – mora da se rešava na državnom i zakonodavnom nivou.
Puna srca, nastavljamo dalje.


Povezani članci

vesti 6770324934799644078

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item