РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ЉУБИША РИСТИЋ, редитељ

У Србији се прелама реорганизација светског поретка Питање је зашто једино за оне који су основали КПГТ, Љубишу Ристића и Наду Кокотовић...

У Србији се прелама реорганизација светског поретка

Питање је зашто једино за оне који су основали КПГТ, Љубишу Ристића и Наду Кокотовић, данас нигде нема места, док се други оснивачи КПГТ-а одричу своје најважније биографије, беже од ње као ђаво од крста
Фото Д. Ћирков
Иза Љубише Ристића, српског и југословенског редитеља, познатог по контроверзним представа широм бивше земље, бурна је уметничка и политичка каријера. Његова дипломска представа „Буба у уху”, која је премијерно изведена пре 44 године, започела је свој нови живот у Шећерани што је београдска публика поздравила са симпатијама. Некако упоредо, у Ријеци је редитељ Оливер Фрљић започео рад на представи „Комплекс Ристић” о животу и раду Љубише Ристића и његовог КПГТ-а.
На сцени КПГТ-а поново живи стара-нова представа „Буба у уху”. Какo ви као редитељ ове, иначе, дипломске представе, доживљавате њен феномен?
То је резултат с једне стране подршке коју тој представи даје публика већ 44 године, с друге: упорност, оданост, љубав глумаца који играју у њој. Покојни Никола Симић, али и витални Рада Ђуричин, Бранка Петрић, Власта Велисављевић који су од прве поделе у њој. Oдржали су је они у животу, али и велики број глумаца који се накнадно укључивао у екипу. A разлог дуговечнoсти, рекао бих, крије се и у речима оних критичара који су у време њеног настанка говорили да је успешна зато што је модерна. Зато што је пронашла нови начин да се прочита француски водвиљ очима које имају искуство немих филмова, Чарлија Чаплина, театра апсурда, Јонеска и Бекета. Ту негде, вероватно, лежи кључ успеха представе која има брзину која припада модерним временима, али и одбија разне „вештине” оних који „знају” како треба играти комерцијалне француске водвиље. Многи и данас покушавају да направе успешне комерцијалне представе, али, уместо да примене поуке „ Бубе у уху”, све се код нас често завршава на директном копирању или на скечу, на вербалним доскочицама, скаредностима, псовкама, на менталитетском локалном фолклору или на копијама културних матрица бродвејског мјузикла.
Пре неколико дана оштро сте реаговали на најаву редитеља Оливера Фрљића да ради представу „Комплекс Ристић” посвећену вама и КПГТ-у, а да нисте ни видели представу? Зашто увек тако бурно реагујете?
Нисам бурно реаговао, само сам рекао да аутор има своју уметничку слободу. Нико ме о овој идеји није обавестио и на то имају право. Ако би моја реакција била бурна, онда би то било због Фрљићевог става, односно изјаве, да после нестанка Југославије као државне заједнице позориште Љубише Ристића више нема разлог постојања. То је фантастично, феноменално! А шта је њихов разлог постојања? То што имитирају и копирају оно што сам ја увео у наше позориште: да се ради заједно, да се сарађује у читавом културном простору? То све треба и може, али Ристић нема разлог постојања? То указује на нешто друго: може „сарадња у региону”, али не може југословенски културни простор и КПГТ, може све што је радио и како је радио Ристић – али без Ристића и Наде Кокотовић! Заправо: може „регион” како тражи културна и остала политика ЕУ, али не може Југославија ни као културни простор, да о држави и војсци и не говоримо! То каже тај Фрљић, за неписмене.
У позоришним центрима у којима сте радили у бившој Југославији готово да сте избрисани из сећања. Колико су политика и ЈУЛ криви за то?
Како где. Борба који сам водио с националистима од Словеније до Македоније, наравно и у Београду са српским националистима, с мађарским фашистима у Суботици, била је континуитет, константа мог живота у уметности, али и у политици. Одувек је културни и политички програм, који сам читавог живота заступаo као Југословен и левичар, довођен у питање, али је од формирања ЈУЛ-а 1995. при руци згодан изговор за то оспоравање. Нисам учествовао у политици тог рата као моји пријатељи, колеге, уметници који су били главни говорници и звезде на политичким митинзима у време рата, облачили униформе, од Словеније до Хрватске, Босне, по целој Југославији. Ја сам за то време одржавао у животу збег који је долазио у Суботицу из целе Југославијe. Хранио их, облачио, налазио им приватни смештај док не оду у Немачку, Данску... У политику сам се укључио 1995. када је рат био завршен, када је требало у мојој земљи, уместо антикомунистичке хистерије и антијугословенског националистичког оргијања, што су заступали и велики део тадашње власти и велики део тадашње опозиције, успоставити концепт повратка на идеју мирног заједничког живота у идеолошком шаренилу и без рата. Тој прагматичној идеји Слободана Милошевића, па зато и Мире Марковић, био је потребан мој програм. За пројекат који је већ тог тренутка био осуђен на пропаст од стране свих и споља и изнутра. Никоме тада није био потребан „заједнички живот, мир и идеолошко шаренило” – ни власти ни опозицији а нарочито не „међународној заједници”. Мислите да сам глуп и да то нисам знао, да ми моје искуство није говорило да ће то бити губитничка комбинација? Наравно да сам знао, али мој став је увек био да се бавим стварима којима није обезбеђен успех. У том контексту је моје послератно бављење југословенском левицом, својом земљом, мењањем њеног имиџа у свету, нормализацијом згодно дочекано на нож, док се већина мени ближих и даљих уметника окренула на другу страну. Они су се од почетка везали за челнике у својим новоствореним државама и хладно учествовали у рушењу моје државе. На крају испало је да се Ристић бави политиком – фуј! Аони су уметници-лептирићи од цвета до цвета.
Који уметници?
Душан Јовановић је од левичара и Југословена, чим је сецесионистички рат почео, брзо прескочио на Сороша и Кучана, а када се рат завршио мени преко новина поручио да је он сада на правој страни, Шербеџија ме у новинамаобожава, али у животу не сме од Ленке, прво је за Рачана, па после му је Туђман симпатичан, сада Анђелина „нема алтернативе”. Харис Пашовић је очас посла обукао униформу и претворио се у муџахедина у Сарајеву, називајући, по Лондону, Мексику и гдегод стигне мене фашистом а моју и своју земљу фашистичком земљом. Слободан Унковски је постао министар културе у Македонији који воли да оде у Сарајево и прича за новине како не зна да ли ће Ристић завршити у Хагу, знајући да то тамо понеко воли да чује а ни у Београду не звучи лоше и згодно је за посао. Шта да кажем о улози Дејана Мијача од „Голубњаче” до глобалистичке „демократске револуције”, о улози Јована Ћирилова од партијских СКЈ конгреса, преко„Колубарске битке”, до одузимања имена улица партизанима и деци херојима. Или о мојој вољеној другарици Борки Павићевић – од Мао Цедунга и Розе Луксембург до „Жена у црном” и „окупаторских амбасада”. Стално се ти људи пресвлаче, од националиста постају космополити, од левичара постају десничари, од комуниста монархисти. А ЈУЛ им је свима увек био згодан изговор за све што им је и иначе незгодно када сам ја у питању: памтим и био сам присутан. Само је Вида Огњеновић увек била као ја доследна: ем не силази с тог балкона, ем за Ристића нема посла гдегод се њу пита, а то је свуда.
Да ли је КПГТ данас могућ кроз „југосферу”? Да ли је могуће обнављање југословенског културног простора и колико нам недостаје шира уметничка територија?
То је и једино могуће, све друго није. Немогуће је раздвојити оно што је природно било заједно, немогуће је борити се против потребе људи да раде и живе заједно. Сви они који кажу КПГТ је анахронизам, то исто раде. Шта раде од Бриона до Скопља? Шта раде у Сарајеву, било где? Сарађују, раде заједно. Европска унија их финансира да то раде, притиска, условљава да сарађују и онда КПГТ није могућ? Питање је зашто једино за оне који су основали КПГТ, Љубишу Ристића и Наду Кокотовић, данас нигде нема места, док се други оснивачи КПГТ-а одричу своје најважније биографије, беже од ње као ђаво од крста: Душан Јовановић, Раде Шербеџија, али и неки сапутници као Каћа Челан, Лазар Стојановић и други. У чему је ту ствар, зашто мисле да је то лоше по њих? КПГТ је културни покрет који се борио за одржање у животу јединственог културног простора, за мултиетничку, мултијезичку, мултикултурну сарадњу унутар тог простора; ништа ни данас није важније од тога и не може им Ристић као председник ЈУЛ-а бити изговор да се свега тога одричу. Или се не одричу, али је за сваки случај згодније да се Ристића одрекну.
Политика је, наравно, однос снага. Ипак, конвертирани левичари данас су љути десничари. ДСС и Двери данас имају економски програм који покушава да заштити тековине социјализма. Како вам то изгледа?
Све је то логично. Ми смо у врло специфичној ситуацији. Проблем није власт, већ наша општа светска и историјска позиција. Ми смо држава с нејасним границама која не зна шта јој је територија, становништво и прошлост која се стално ревидира и прилагођава. Први пут у својој историји на својој територији имамо страну војску, америчку војску на Косову, а добили смо и руску војску на истоку Србије. Ми смо, заправо, заиста на линији ватре. Сада, нажалост, имамо доказ да смо и те како важни и да је Србија заправо кључна земља у којој се прелама цела реорганизација светског поретка и повратак хладног рата као рецепта за излазак из кризе у коју су упале велике силе. Овде ће се то бојно поље тек отварати.
Југославија је била, тврдите, творевина створена да заустави немачки и руски продор на југ и на исток... С истим циљем је, кажете разбијена деведесетих да би се рехабилитовали стари циљеви, и немачки и руски? Како гледате на светске прилике?
Наша историја се заправо стално прикрива, не знамо како је настала прва Југославија. Односно знамо погрешну историју. Зашто је историја појаве САД у Европи од почетка увек била повезана са Србијом и Југославијом? Никада ни Немачка ни Русија нису биле заинтересоване за Југославију. Напротив, увек су је сматрале својим противником. Америка је била та која је увек подржавала Србију. Тренутак је крајње проблематичан зато што се заправо одиграва велики епохални сукоб у којем Америка покушава да се задржи као европска сила, у којем је Немачка као предводница нове империјалне силе ојачала довољно да покуша да елиминише САД са ових простора. Тај савез Немачке и данашње Русије око евроазијског простора и покушај да се ослободе америчке хегемоније која је трајала преко 50 година је нешто због чега се налазимо у оваквој ситуацији. И све те глупости око борбе за власт, оптуживање Милошевића, Ђинђића, Коштунице, данас Вучића за тобожње грешке је бесмислица. Ми смо у средишту, у оку олује, оркана. Каква Украјина, то су бесмислице. Овде је кључ целе ствари, између Косова, између Прешева, између Моравске и Вардарске долине. На том једином правцу који онај ко хоће да контролише Европу и Азију мора да контролише. То уче на свакој војној академији у свету. Свако на војним академија у свету зна оно што се наш Генералштаб прави већ 20 година да не зна. А то је значај Багрданског теснаца.
Као заклети левичар верујете ли да Сириза може да извуче Грчку из дужничког ропства које јој је наметнула светска финансијска олигархија?
У Грчкој постоји левица која се већ 40–50 година огорчено бори против НАТО-а и против присуства стране војске у Грчкој. Та левица не сарађује са Сиризом. Сириза није ниједну реч рекла против НАТО-а. Значи Сириза је она врста левице која и у Грчкој и у Србији сарађује са НАТО-ом. Када је ПАСОК на власти, то значи да су Американци превладали у Грчкој. Када ПАСОК више нема легитимитет и у економској кризи не може да води Грчку, он се склања у страну и на његово место долази тобожња ултралевица Сириза која је амерички продукт. Јасна ствар. Можда Грчка заиста не може изван тог евроатлантског концепта. Ипак, Американци су предоминантна регионална хегемонска чињеница у овом нашем делу света тако да ни они, ни ми не можемо тога да се одрекнемо и из тог кола да изађемо.
Упорно тврдите да је случај Мире Марковић конструкција за коју су одговорне „службе”. О чему је заправо реч када је у питању „случај” ове бивша даме Југославије и Србије? Када ће се вратити у земљу и да ли сте у контакту с њом?
Нисмо у контакту зато што што она то неће. Мислим да разумем разлоге, односно да је то био један од услова њеног одласка у Русију који су заједно организовали Американци и Руси. Сматрам да је она тамо талац. Овде људи стално греше у основној ствари: Слободан Милошевић је формирао ЈУЛ ради стварања равнотеже између сопствене партије која је престала да буде левичарска, само се тако звала, и покрета који би створио нову ситуацију у земљи и омогућио да се реконструишу неки системи вредности, југословенска и левичарска позиција која је била потребна земљи у време Дејтонског споразума, прекида рата... Мира Марковић је у свему томе много мање креатор целе те ствари, а много више предани и страсни заступник тих идеја. Систематски се наручују оптужбе на рачун Мире Марковић, у смислу да ја наручила ово или оно убиство. Чудно је да су убијани у то време људи блиски Милошевићу, а да су преживели сви они који су га срушили, и из његове партије и окружења и с друге стране. А да су убијани и склањани људи који су могли својим ангажовањем у политици да сметају концепту планираном за време после Милошевића. Стамболић, Ћурувија, који су почели да формирају нову политичку позицију подржану споља, а мимо главног пројекта који је на крају реализован. Зашто би Мира Марковић наручила њихово убиство? Из злобе? Из глупости? Њихове акције су слабиле и разводњавале заједничку акцију опозиције у рушењу Милошевића. Мени то говори да су службе и цивилне и војне, и домаће и стране имале своје спискове људи који су ометали њихове планове.
Појединци вас виде као контроверзног културног бизнисмена који је елиминисан из јавног, културног живота, а старији новинари вас памте и као редитеља који је знао да узме новац од државе?
Када, којом приликом? Нико не зна. У време када сам био председник ЈУЛ-а моје позориште није добило ни динара из дотација. У време када сам водио КПГТ једина дотација од државе је била мала дотација малог провинцијског Народног позоришта из Суботице. Дакле, то су измишљотине, лажи, и то је смишљено, правити од Ристића бизнисмена? Зато што се није либио ни да продаје карте по америчким улицама зарад свог позоришта. А ко то прича? Позоришни људи, они који одувек седе на буџету и управљају свим тим позориштима и сређују ствари за себе и своје приватне добробити.
Поједини позоришни стручњаци тврде да више не бисте могли да поновите „Мису у А-молу”. Хоћете ли их и како разуверити?
То причају позоришни људи који годинама нису свратили у КПГТ и не познају ни наш рад, ни наше глумце. Направили смо поново „Бубу у уху” и публика је експлодирала. За њих су анонимни Ана Костовска – звезда КПГТ-а и културне престонице Европе још из 1988. или Лазар Јованов с Ричардом Трећим и још пет главних улога у КПГТ-у и сви други моји глумци и редитељи као Филип Гајић. Зашто? Јер не прате њихов рад, бојкотују као политички комесари и наређују другима као некадашње идеолошке комисије а нису ниједну од наших представа видели. Зато тако и причају. То су исти они позоришни критичари који су недавно дочекали на нож једног од ретко талентованих редитеља овог поднебља Јагоша Марковића. Зашто? Зато што им смета његов таленат и маштовитост и не припада њиховој кабали.
Борка Г. Требјешанин

Povezani članci

vesti 3457722604025204525

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item