Falsifikator ili ko je odgovoran za prodaju Avala filma

Dugo smo mi, mladi filmski radnici, kivni na naše profesore – zbog njihove nebrige i nadmenosti prema mladima. Ne samo studenti filma – ...

Dugo smo mi, mladi filmski radnici, kivni na naše profesore – zbog njihove nebrige i nadmenosti prema mladima. Ne samo studenti filma – sva studentarija mrzi svoje profesore. Jedan Miloš Đurić je imao snage da prkosi fašističkom okupatoru i ne potpiše sramni ‘Apel srpskom narodu’. A danas ne postoji ni jedan Miloš Đurić koji je ustao protiv ‘Bolonje’, i svega što ona sa sobom nosi – sakaćenje znanja, indoktrinaciju u tržište i veliku pljačku studenata. Čitavu deceniju i po profesori Beogradskog univerziteta učestvuju u pljački sopstvenih studenata i redovno glasaju za podizanje školarina - kako bi podigli svoje plate. Niko se od njih nije pobunio protiv zakona koji direktno dovode u vezu visinu školarina za studente i profesorsku platu. Što se tiče specifično studenаta filma – mi godinama studiramo na fakultetu koji nema poštenu kameru, volontiramo na kojekakvim projektičićima i vučemo za rukav evropsku birokratiju da pogleda i eventualno nagradi naš film na nekom festivalčiću kako bismo imali neku prođu. O tome da radimo na televiziji nakon studija, da asistiramo na velikim filmovima, da pripremamo svoj prvi igrani film, da budemo plaćeni za bilo kakav rad – kao što je to bio slučaj sa našim profesorima dok su studirali i završavali studije – možemo samo da sanjamo! Naši profesori  (koji za razliku od nas i danas snimaju filmove) vrlo su nezainteresovani za ovakvu situaciju, pa nam još prebacuju – morate da se snađete; to je deo vašeg posla; postoji milion razloga da ne snimite film, ali samo jedan da ga snimite; morate da se borite – govore oni nama. Poslednjih godina redovna je situacija da većina studenata sa klase ne uspe da snimi film do roka za ispit. Da li su se profesori zapitali – Kako to da nije u pitanju jedan, dežurni lenjivac, već cela klasa nije uspela da izgura film? Da li u tome postoji naša odgovornost?  Naravno da nisu – oni krive studente.

Filmadžije ne zanimaju radnici

Antagonizam između profesora i studenata ima koren u materijalnim okolnostima. Budući da siromašni studenti na FDU ne čine većinu, tj. uglavnom dolaze iz građanskih, srednjeklasnih porodica, iz miljea sličnog iz kog dolazi većina profesora - klasne razlike možda nisu presudne, ali imaju veliki uticaj. Iako mlad čovek odrasta u okruženju svoje klasne pozicije, i u skladu sa tim formira svoje poglede na društvo, ipak nije toliko vezan za svoju klasu - budući da i dalje nije deo društva, već društvena rezerva. Mladi ljudi su podložniji menjanju svojih klasnih pozicija – češće nego ostali od siromašnijih postaju obrazovaniji i bogatiji, i obrnuto. Takođe, postoji i taj momenat da, usled krize, i srednja klasa osiromašuje, i ulazi u razne društvene, pa i međusobne sukobe, a tu naročito dolazi do izražaja sukob onih delova srednjih klasa koji već imaju privilegije (koje žele da odbrane) i onih koji tek treba da ih steknu.
Studenti se redovno došaptavaju među sobom, gubeći svako poštovanje prema profesorima koji ne poštuju njih. Ali nakon simboličke smrti jugoslovenske kinematografije, koje su njihovi profesori bili stub - vreme je da svetu javno obznane njihovu izdaju!
Na protestu 22. 4. 2015. godine ispred Agencije za privatizaciju - zajedno su se skupili studenti FDU, radnici Avala filma i pojedini filmski autori kako bi iskazali nezadovoljstvo povodom prodaje Avale. Obezbeđenje nije pustilo radnike da prisustvuju aukciji sopstvenog preduzeća, pa su im se ispred vrata pridružili studenti, u nameri da pojačaju pritisak na obezbeđenje. Na niz predloga ‘radikalnih’ akcija od strane studenata, radnici su samo odmahivali rukom. ‘Gde ste bili pre pet godina?Sada je kraj!’– pitali su radnici.
– Najgore su nezavisne filmadžije, reditelji. Njih je baš briga za Avalu. Dođu, uzmu šta im treba, i onda ih više nema. – dodaju oni.
– Pa dođite u 7 u Zvezdu, da pričamo o tome! Doći će i Goran Marković. – insistirali su studenti. 
– Njega mi ne spominji, on je najgori od svih! Pitaj ga šta nam je rekao kada smo Goran Glavonjić i ja, kao predsednik sindikata, išli kod njega dok je bio savetnik ministra! Ništa. Nije ga zanimalo. A Darko Bajić nam je rekao: zabole me za vaše plate!– zaključuju radnici Avala filma.

Istorijski falsifikat

Nije Nebojša Jovanović, bivši radnik Avala filma, slučajno izdvojio Gorana Markovića. Goran Marković je upravo vodeća ličnost posrnule srpske kinematografije. Ta titula dodeljena mu je i formalno - na FDU, na kome predaju gotovo svi aktuelni filmski reditelji - njemu je dodeljena titula profesora emeritusa, najvišeg zvanja na fakultetu.
Goran Marković je revnosni kritičar svega postojećeg - mediji su puni njegovih kritika na račun trenutnog stanja u društvu. On je stari kritičar. Još od ‘68, ponesen anti-socijalističkom pobunom u Čehoslovačkoj - postao je ‘društveno svesni’ kritičar svega što ne valja!
Na pomenutoj tribini u ‘Zvezdi’ povodom prodaje Avala filma, Marković je ocenio da uzrok problema treba tražiti još u ‘70-im godinama, kada je Avala film većinski prešao u vlasništvo preduzeća ‘Jugoexport’ (što je istorijski falsifikat, jer je ‘Jugoexport’ preuzeo Avalu 1990. godine; na samoj tribini je Markoviću na to skrenuta pažnja od strane radnika Avala filma, na šta se on nije mnogo obazirao). Po njegovom mišljenju, Jugoexport je bila firma preko koje je Državna bezbednost (DB) obavljala svoje mahinacije koju su Avalu uvele u dugove, zbog kojih je danas prodat. Onda je prešao na to da je Zoran Đinđić, mesija sveopšte srpske privatizacije, poslednji koji je pokušao da odbrani Avala film. Da bi zaključio time kako omladina treba da se pobuni! ‘Ja da sam mlad kao vi - ja bih se pobunio’, citiramo G. Markovića. Na kraju je dodao kako on nema ništa protiv privatizacije kao takve, jer je to u skladu sa kapitalizmom - ali da je ovaj način prodaje ‘hladan’… Na tribini je učestvovao i advokat Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju (april-jul 2004.), a kasnije zastupnik oštećenih radnika i malih akcionara, koji je danas najogorčeniji protivnik te Agencije. On je govorio da su privatizacije, štednje i pozajmice deo procesa monopolističke dominacije koju Međunarodni monetarni fond (MMF) sprovodi nad našom zemljim, i da je važno da se svi glasovi otpora – kao što je okupirana ‘Zvezda’, prosvetni radnici u štrajku, studenti, svi radnici oštećeni u privatizacijama – ujedine na zajedničkoj platformi protiv MMF. Na tribini je takođe učestvovao Radoslav Zelenović, direktor Kinoteke, koji je govorio o sistematskoj sabotaži Ministarstva kulture i trenutnog ministra Ivana Tasovca u pokušaju Kinoteke da spasi kulturno blago Avala filma. Nakon što se iz publike javila jedna radnica Avala filma i živo prenela svoja iskustva entuzijastične izgradnje i rada u Avala filmu, Goran Marković je napustio tribinu jer ‘mora da stigne na avion’. Tako se tribina i završila.

Partijski kadar

Dok Branko Pavlović i Radoslav Zelenović ukazuju na spoljne i unutrašnje faktore u finalnom procesu prodaje (faktički uništenja) Avala filma, Goran Marković prebacuje težište na ‘komunističku nomenklaturu’ (za koju je zaboravio da kaže da je ona izgradila i pola veka u punom pogonu održavala Avala film), i omladinu (koja se navodno ne buni, koja se ne bori, kao on ‘68). Zašto Goran Marković za stvar aktuelnih događaja glavne krivce vidi u ljudima koji nisu živi već tridesetak godina (čiju ulogu pritom falsifikuje), i u onima koji se još nisu ni rodili ili oformili kao ličnosti i profesionalni i javni delatnici? Šta se krije iza ovako čudne ‘analize’?
Goran Marković je dugo bio član Đinđićeve i Tadićeve Demokratske stranke, partije uličnih gangstera, tajkuna i beogradskih malograđana, dok je ova partija bila na vlasti i vršila svoju diktaturu privatizacije. Ne samo to - Goran Marković je bio savetnik u Ministarstvu kulture u periodu kada je Avala film duboko tonula u stečaj! Marković je bio savetnik ministra Nebojše Bradića (G17+) od jula 2008. do marta 2011. godine, dok je Avala film i formalno pala pod stečaj u septembru iste godine, za vreme iste, ali ‘rekonstruisane’ Vlade Demokratske stranke i G17+ (partije ‘eksperata’, glavnih eksponenata MMF u Srbiji). Danas je on član Političkog saveta Liberalno-demokratske partije, najglasnije pro-privatizacijske i pro-NATO političke partije u Srbiji.  Dakle, Goran Marković aktivni je deo klike koja učestvuje u privatizaciji cele Srbije od 2000. godine na ovamo.
Naravno, bili bismo glupi da upadnemo u istu protivurečnost u koju je upao Goran Marković – da za nešto što radi trenutna vlast, mi optužujemo prethodnu! Ali stvar je u tome što se prethodna i trenutna vlast ne razlikuju. Aleksandar Vučić je Tadić umesto Tadića, a sprema se da postane i Đinđić umesto Đinđića. On uslužno sprovodi zahteve MMF-a, privatizuje JAT i Avalu, ulazi u poslednju, najkrvaviju fazu privatizacije, održava NATO samite u Narodnoj skupštini, oduševljen je evropskim i svetskim ekonomskim forumima, pod njegovim rukovodstvom Srbija nikad brže grabi ka EU. Po pitanju Kosova i Metohije – Srbija još nije videla takvog izdajnika. Briselskim sporazumom i svime što iz njega sledi - Vučić sigurnim koracima prodaje Kosovo i Metohiju NATO imperijalizmu. Aleksandar Vučić dosledno nastavlja politiku koju je vodila Vlada čiji je deo bio Goran Marković. Politika za koju se Goran Marković zalaže još od praškog proleća – pobedila je 22. 4. 2015. godine. Avala je prodata – pobedio je kapitalizam. Markovićevo zalaganje za ‘topli’ naspram ‘hladnog’ kapitalizma je bestidno licemerje i vređanje zdravog razuma.

Sam svoj protivnik

Sa druge strane, sigurno da ruke DB-a nisu čiste. Sama mogućnost prodaje većinskog dela Avala filma nekom društvenom preduzeću, deo je jugoslovenskog sistema ‘samoupravljanja’, koji je nakon 1948. Jugoslaviji otvorio put ka kapitalističkom tržištu i saradnji sa američkim imperijalizmom – koja je tako otkopala sopstvenu raku u koju ju je kasnije gurnuo njen američki ‘prijatelj’ - u krvavi bratoubilači rat. Sam period koji Marković (neprimereno) pominje upravo je period intenzivirane saradnje Avala filma sa produkcijama kapitalističkog Zapada, sa čime dolaze i mutni finansijski poslovi. Ali kada Goran Marković u ovom kontekstu kaže ‘sedamdesete’ (znači: Jugoslavija) i ‘DB’ (znači: ‘policijska država’) - on baca ljagu na sve slavno i progresivno u Jugoslaviji, a ne kritikuje samoupravljačku saradnju sa evroatlantskim imperijalizmom, kome i sam služi. On sa namerom umanjuje značaj činjenice da je tih ‘70-ih Avala uveliko radila i učestvovala u proizvodnji njegovih filmova, dok preuveličava negativne pojave (koje, inače, u potpunosti odgovaraju pro-kapitalističkoj politici koju Marković zastupa. Sličan trik primenjuje liberalna garnitura vlasti po pitanju Golog otoka. Dok su se na Goli otok slali i ubijali komunisti, zbog čega su kapitalističke zemlje zadovoljno trljale ruke, današnja vlast koristi Goli otok kao primer ‘komunističke diktature’).
Bilo bi nepravedno Gorana Markovića okarakterisati kao glavnog krivca i zataškivača pljačke Avala filma, kako bi se mogao steći utisak iz ovog teksta u kome je na njega osuto sve drvlje i kamenje. Glavnog krivca treba svakako tražiti u nasrtaju kapitalističkih imperijalista na našu zemlju, koju prati sveopšta privatizacija. Marković je samo njihov verni sluga. On nije samo protivnik svoje domovine Jugoslavije - koja ga je podigla, obrazovala, stvorila uslove i kinematografiju u kojoj je mogao da iskaže svoj talenat, snimila njegove filmove i radovala se njima - on je protivnik samoga sebe.

Antikomunistička destrukcija

Iako preko primera Gorana Markovića, sa pravom generalizujemo celu ‘filmsku scenu’, budući da je on na vrhu piramide - to što se ostali iz pristojnosti ne spominju, ne znači da nemaju svog udela. Ni jedan nije nevin! Svi su oni učestvovali na mitinzima i u kampanjama vladajućih buržoaskih, pro-imperijalističkih partija koje su sistematski uništavale, ne samo Avala film, nego čitavu srpsku privredu. Svi oni, ako nisu direktno učestvovali, onda nisu smetali ili su prećutkivali sveopštu pljačku, kako bi dobili malo mrvica od ogromnog privatizacijskog kolača. Da bi se licemerno pojavali na samom kraju procesa i glumili kritičke intelektualce.
Naši profesori, vladajuća ‘kulturna elita’, zadrta anti-komunistička generacija, na svojim plećima nosi potpunu destrukciju naše zemlje - okrivljujući za to našu generaciju i herojske generacije pre njih, kojoj toliko duguju.
Istorija nikom nije ostala dužna. A Goran Marković se o nju duboko ogrešio. Ona će ovom Falsifikatoru dodeliti istu onu ulogu koju je dodelila simbolu saradnje sa fašističkim okupatorom - gospođi Žanki Stokić.  

Kosta Ristić, Novosti, www.portalnovosti.com

Povezani članci

vesti 2764534291985488655

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item