Branko Rosić: Roman sam počeo da pišem u rikverc

Bio sam sa ženom u Berlinu, u metro stanici, i prvo mi je pao na pamet kraj mog budućeg romana. Rekao sam: sad ću da krenem da pišem u rik...

Bio sam sa ženom u Berlinu, u metro stanici, i prvo mi je pao na pamet kraj mog budućeg romana. Rekao sam: sad ću da krenem da pišem u rikverc. Hteo sam da napravim priču o tipu koji je imao rokersku prošlost i onda se umrljao u političkim kampanjama. Pokušava da se opere, ali vanish lako čisti gornje i donje rublje a slabo dušu. Moja knjiga je neka vrsta trilera. Triler s politikom, marketingom, ljubavnom pričom, detektivima i fudbalom koji promiče. Roman sam pisao tri godine.

Dok sam radio u dnevnim novinama, nisam mogao dobro da pišem, jer sam ga radio kao da pišem kolumne. Tek kada sam prešao u Nedeljnik, kad sam dobio fiksna dva dana da mogu stvarno da se odmorim, onda sam uzeo da ga deljem. Nisam ja Tolstoj pa da sedim u zavejanoj dači, ne brinem o kreditima i infostanu i na miru pišem roman. Moram da radim i idem na posao. Roman sam pisao samo petkom uveče. Zato je to trajalo tri godine - kaže Branko Rosić, zamenik glavnog urednika magazina Nedeljnik, opisujući kako je nastao njegov roman prvenac "A tako je dobro počelo", koji je upravo izdala Laguna i već se visoko kotira na top listi bestselera najvećeg srpskog izdavača.

Ima li u knjizi "A tako je dobro počelo" autobiografskih elemenata?

- Ima - od turobnih, kao što je smrt oca na VMA, kada sam odlazio u posetu a igrao se derbi Rad - Zvezda. Ima autobiografskih elemenata i oko Čelsija, za koji navijam, ili oko medveda, koji su mi omiljene životinje. Opet, sve te rokenrol pesme koje su u knjizi sam izmislio. Kao klincu, kada sam čitao "Paklenu pomorandžu", bilo mi je super kako je pisac izmišljao pop hitove. Biljana Srbljanović, koja je prva čitala rukopis i koja je veliki muzički znalac, rekla je da je ukucala već posle nekoliko pročitanih strana romana moje dve pesme na Guglu i pokušala da ih nađe, ali je posle druge shvatila da one ne postoje. Izmislio sam i brendove, robnu kuću na Ceraku, pabove u Londonu...

Otkud Srbljanovićka recenzent?

- Mi se znamo iz pank dana. A i iz istog smo kraja. Ona je s Banjice, ja sam malo ispod. Sa Biljanom imam komšijsko-muzičke sličnosti. Delimo iste opštinsko-muzičke lokalitete. Pitala me je šta radim, ja joj kažem radim roman, ona: daj pošalji da ti ja pomognem. Pročitala je, rekla mi šta da menjam, šta je veoma dobro i na kraju je napisala preporuku. Bilo mi je kul da se ona pojavi u celoj priči od samog početka i da na omotu knjige bude njena recenzija.

Mi novinari nemamo neki osećaj prema štampanju tekstova, jer nam naprosto tekstovi po novinama izlaze svaki dan. Ali kakav je osećaj kad ti izađe knjiga?

- Totalno drugačiji. Vidim to po Fejsbuku. Nisam neki Fejs manijak, ali sada mi se obraćaju neki ljudi koji mi se nisu obraćali kada sam pisao samo tekstove za Nedeljnik. To je bilo kao normalno. Iako su knjige u mnogo manjem tiražu od novina, kao da izazivaju veću pažnju.

Tebi je omiljeni pisac Mišel Uelbek. Ima li on uticaj na tvoje pisanje?

- Rekla mi je jedna drugarica da je čitala Uelbeka, pa onda moj roman i nije joj "palo". To mi je bio jedan od boljih komplimenata. Hteo sam da imam to nešto od Uelbeka, ali ne da ga prekopiram. Tu depresiju sadašnjosti. Ja se više palim na te njegove starije knjige, poput "Platforme" i "Elementarnih čestica". Izdavači obično kažu: neće ti dobro proći depresivne knjige. Onda sam se trudio da ne bude mnogo depresivno, iako nije ništa optimistički. Obišao sam u vožnji romanom dve krivine, i onu depresivnu i onu kao optimističnu. Zaigrao sam na neočekivani kraj. Francuzi sebi mogu da dopuste depresiju, srpski čitaoci to ne vole. Uvek pitaju: imaš li ti hepiend?

Kako si postao novinar?

- Dugo sam bežao od novinarstva, jer sam video da se tu mnogo rmba za malo para. Ali sam ga zavoleo, i može se reći da sam zaražen, jer kada odem sa ženom u Maroko ili Španiju, uzmem da čitam njihove novine, iako ništa ne razumem. Imam tu deformaciju, volim novine i novinarstvo.

Kad si radio u Presu, sedam dana si pisao fenomenalne reportaže iz Guče. Tada si kao panker pohvalio Guču i trubače.

- U Guču sam stigao pravo iz Venecije. Pa sam pravio neko zezanje oko onog "Smrt u Veneciji", smrt u Guči... Video sam da je to taj "vajb", da tu ima neke energije. Najveća vrednost Guče su u stvari stranci. Većina domaće publike su ono - ili lažni vikend hedonisti, ili direktori srpske tranzicije koji izvode svoje mlade žene ili ljubavnice da opale folirantsko uvijanje oko stola ili Slovenci koji kao da su se uputili u zoološki vrt u kome se dobro svira - njima to dođe bekstvo iz EU kapitalizma. Ali prava publika tamo dolazi iz inostranstva. Ja sam tu video ljude sa dredovima, koji idu na zapadne festivale, ali stvarno vole trubu, kupuju diskove Dejana Petrovića, Bobana Markovića. A nisu foliranti, nego pravi muzički fanovi. Sreo sam frajera i ribu iz Andaluzije koji obožavaju tu muziku i koji su posvećeno pratili koncerte.

Imao si u Presu i intervju u formi boks meča sa Sekom Aleksić?

- Ha, ha... Da, ona je tu rekla da bi od rokenrola obradila Partibrejkerse. Ha, ha, ha... Pobedila me u boksu!

Tebe predstavljaju svuda kao bivšeg pankera. Je l' može neko da bude "bivši panker"?

- Onaj ko je, on ostaje. Dobro, umorniji sam, imam pet banki, mada nisam ni neki buntovnik u papučama. Ne samo što slušam pank, već imam neki otpor prema svakakvim stvarima. Ume da me isprovocira kada recimo mladi hoće da idu u vojsku. Mene to plaši, to je glupost. Ali digao sam ruke od ljudi. Sada je konačno jasno da ovde nikada neće biti bolje i da ne treba trošiti vreme da bi se Srbi probudili. Zato je moj današnji društveni angažman - zaštita prava životinja.

Ko je bio u tvojoj generaciji pankera?

- Bio je Cane iz Partibrejkersa, Vlajsa Arsenijević... Prvi panker je bio Srđan Dragojević. Oni se spore ko je bio, ali ja mislim da je bio on. Posle je došao Žika Todorović, Uroš Đurić... Jeste da su to sve neki poznati ljudi, ali oni upravo nisu hteli da imaju neka oficijelna zanimanja. Pank je bio bitan, mnoge od nas je odredio.

Pa nisu svi uspešni. Recimo, Peca Panker...

- Dobro, on je bio uspešan navijač. I navijači su tih godina uspeli da unesu nešto novo u navijanje, nešto što je doneto sa zapada. Partizanovci stalno pričaju kako je pank uneo promene na njihov stadion i navijanje. I jeste to tako jer su pankeri od osamdesetih kreirali te "kopove" na grobarskom stadionu. Sada grupa JNA na poluvremenu svira pank. Ja nisam partizanovac, navijam za OFK Beograd.

Išao si na utakmice?

- Išao sam i na gostovanja sa "OFK-om". Kada smo se u drugoj ligi osamdesetih tukli sa Sutjeskom, Novim Pazarom, išao sam na sve utakmice. Gledao sam Mrkelu kada je počinjao. Zbog Borote sam počeo da navijam za OFK Beograd. Borota mi je bio kao pank, buntovnik. Posle je otišao u Čelsi. Zbog toga sam počeo da navijam za njih. Išao sam u London, a na Kings roudu, ispod stadiona Čelsija, bila je meka panka. Ko komunistima Moskva. Tu su dolazili pankeri, slikali se sa turistima za lovu. Na Kings roudu su nastali Seks Pistolsi, u butiku koji je držala Vivijen Vestvud, devojka Malkolma Meklarena. Bila je i pank grupa koja se zvala Čelsi. To me je sve uhvatilo, iako sam ja u početku navijao za Liverpul zbog Kenija Dalgliša.

Gledao si mnoge velike pank bendove?

- Nikada nisam imao sreću da mi se u periodu u kojem obožavam neki bend, posreći da ih gledam na stejdžu. Sve što sam voleo, zakasnilo je s overom beogradskih bina za više od dve decenije. Poslednjih godina već rutinski propuštam mnoge koncerte, ne zbog starosti i ono kao "nije to više za mene", ali i nije, jer rokenrol mi je odavno ili MTV konfekcija ili luzersko insistiranje na sektaško uskom krugu posvećenika. Promenila se i muzika. Ljudi kažu: sad se više svira nego u socijalizmu. Ma nije to tako. Promenila se diskografska industrija. Pre su bendovi živeli od ploča. Onda sviraju samo London - Pariz - Njujork. Danas, u doba piraterije, žive od koncerata. Zato se sad više svira. Nije to posledica socijalizma ili kapitalizma, nego posledica diskografije.

Jesi li upoznao neke poznate svetske pankere?

- Da, recimo Crass, koji su bili anarho bend, zatvoren, imali su svoju izdavačku kuću. Čak su me jednom pomenuli u Nju mjuzikal ekspresu, rekavši da imaju fana u Beogradu. To mi je posebno drago, jer oni nisu bili mejnstrim.

Svirao si u dva benda - Urbanoj gerili i Berliner štrase.

- Prvi put smo kao Urbana gerila svirali 1980. godine, tu su nas diskvalifikovali na nekoj Palilulskoj olimpijadi kulture. Uveče su Pankrti prvi put svirali u SKC-u, kao predgrupa je nastupilo Limunovo drvo, bend iz kojeg je nastao Šarlo akrobata. Posle je bio koncert na kome su svirali Idoli, Šarlo akrobata i Orgazam, mi smo svirali s njima. Bio je to početak novog talasa u Beogradu, bili smo u tom vozu. Maler je što smo bili dosta mlađi od njih. To je predstavljalo uzbudljivo vreme za rokenrol. Menjala se sa nama i Komunistička partija. Savez socijalističke omladine nije hteo da dodeli nagradu Sedam sekretara Skoja, recimo, Nedeljku Bilkiću, već su je dobili Pankrti. Sad će da me optuže da sam komunjara, ali bilo je tako. Pankere jeste osamdesetih privodila milicija, kada smo kao Berliner štrase pevali na nemačkom, pa su nas ispitivali u policiji, da vide šta to znači. Nosili smo tekstove u muriju. Bio je neki inspektor Blanuša, koji je znao muziku, on nas je ispitivao. Tada je bilo hrabro biti panker.

Sopranovi i "Breaking bad"

Pisao si reportažu iz mesare u Nju Džersiju koja je poslužila kao inspiracija za seriju "Sopranovi".
- Bio sam na medenom mesecu i otišao tamo. Mesar Italijan se oduševio kada je to čuo. Dao mi je neke novine i pokazao da je njegova sestra išla sa Džejmsom Gandolfinijem u razred. Odveo me je iza radnje, tu su visile slike nekih mafijaša. 

Posle si "naterao" Veljka Lalića, tvog glavnog urednika, da odgleda "Breaking bad", svih pet sezona.
- Njemu je to bila spora serija u početku. I onda se navukao. "Breaking bad" je možda najbolja serija svih vremena. Toliko je komunikativna sa širokim masama, komercijalna, a istovremeno poštovana. Serija nije imala nikakav kompromis, imala je i nasilje i drogu, ali su je skoro svi zavoleli. To sam video kada sam išao u onaj Primark u Engleskoj, koji zovu "robna kuća za Poljake". Gde prodaju, recimo, majice za dva evra. Tu sam primetio da imaju majice sa likom Voltera Vajta. Toliko je njegov lik "široko" prihvaćen, a onda sam ga video i nekoliko dana kasnije na prestižnom festival u Edinburgu. Dakle Voltera Vajta vole i radnici i poštena inteligencija, a to je uspelo samo Titu.


Biografija

Branko Rosić je rođen u Beogradu. Svirao je u kultnom pank bendu Urbana gerila, a kasnije i u elektro grupi Berliner strasse. Sarađivao je na knjizi Leksikon Yu mitologije. Objavljivao je tekstove u časopisima Playboy, Cosmopolitan, Max, National geographic, B92 online, Fame i dnevnim novinama Press. Diplomirani je mašinski inženjer. Jedan od prvih srpskih muzičara koji je dao intervju za čuveni engleske novine New Musical Express i prvi srpski novinar koji je dobio intervju od kultnog engleskog muzičara Morisija. Zamenik je glavnog urednika magazina Nedeljnik.

Dragoljub Petrović, Danas

Povezani članci

vesti 4448016468789220130

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item