Тања Крагујевић: Нису нам довољна ни два књижевна удружења

Била сам склона да критички гледам на чињеницу да има превише песничких награда. Сада ми се чини да је то остао редак видљиви начин вредно...

Била сам склона да критички гледам на чињеницу да има превише песничких награда. Сада ми се чини да је то остао редак видљиви начин вредновања, који је сваком ствараоцу природно потребан

(Из личне фототеке)
Тања Крагујевић (1946), наша истакнута песникиња, аутор двадесетак песничких књига, овогодишњи је добитник угледне награде „Десанка Максимовић”, која се додељује за укупан допринос српској поезији. Поезија Тање Крагујевић, каже се у образложењу жирија, особени је дијалог са митом, културом, језиком, светом. Од почетних стихова у збирци „Вратио се Волођа” до завршног песничког омажа Александру Ристовићу, она плени особеном вером у смисао поезије и истинским убеђењем да човек на овом свету може да постоји само као биће културе. Награда ће бити уручена у суботу 16. маја у Бранковини.
Шта вашу поезију спаја с песништвом Десанке Максимовић?
Крајем шездесетих, један од угледних књижевних критичара НИН-а, писао је о „два лирска сензибилитета”, истичући додире између већ једне увелико осведочене и једне новије песничке осећајности. Примила сам то тада са великим изненађењем. Но Десанка је била парадигма и било је природно да се лирски глас и поетско осећање света младе песникиње тако испитује и изложи првој провери. Данас сам, парадоксално, уверенија у могућност додира. Јер лирски кругови наше поетесе носе обележја „лирских родослова”, који се обнављају („И би поново песма”), у разним фазама, на нов и другачији начин. Ако није нескромно рећи, на сличан начин видим властите песничке мене, различите форме певања унутар својих књига. Уједно, не заборављам ни ону круцијалну заједничку тачку – хоризонт што везује лирске песнике свих поднебља и свих времена: поглед, како каже нобеловац Елити, којем се „рађа космос, у размерама срца”.
Добитник сте наших најугледнијих књижевних награда. Шта зрелом, оствареном, признатом песнику значе награде?
Оно што нам иначе не саопштавају други видови књижевне рецепције. Не заборавимо, данас су ишчезли специфични темати у часописима окренути поезији, редовне критичке рубрике у штампи. Сећам се с колико смо узбуђења ишчекивали редовне приказе књига у водећим дневним листовима или пак различите аспекте тумачења поезије која настаје и оне која је већ оставила свој траг или се у сопственим оквирима мења. Песничких награда има много, чак превише. Била сам склона да критички, као и други, гледам на ту чињеницу. Сада ми се чини да је то остао редак видљиви начин вредновања, који је сваком ствараоцу природно потребан. Уместо свеопште ћутње.
Својевремено сте приредили књигу за децу Десанке Максимовић „Патуљак Кукурузовић”. Овај део њеног стваралаштва остао је у сенци поезије за одрасле?
Чини се да је данас уистину тако. Раније су постајали обимнији програми лектире, чак и за децу предшколског узраста. О суженим школским програмима да и не говоримо. Те тако књижевни историчари, есејисти и истраживачи или педагози слободног опредељења, укуса и воље, као посебне примере фасцинантне и инспиративне поетске прозе наше песникиње (Славко Гордић, између осталих, у последњој књизи есеја) не заборављају да истакну овај вид њене посвећености и књижевно га оваплоте у новим реминисценцијама.
Догодине се навршава педесет година од појављивања ваше прве књиге („Вратио се Волођа”, 1966). Да ли је дошло време за подвлачење црте и окретање новог круга?
Толико је унутарњих записа у мени да једва чекам окретање новог круга, који ми предстоји. Подвлачење црте ми је непозната категорија, сем када завршим неки текст, песму или збирку. Углавном, отварам нове фасцикле, а за свакога ко стваралачки мисли, то је неопходност, ново поглавље, живот. У „детињастом сам узрасту”, рекла би Десанка.
Александар Ристовић је вашу поезију упоредио са песништвом Настасијевића и Попе. Да ли вам то годи?
Те оцене изазивају стрес и трему. Али, разумем их у духу књижевног језика и начина тумачења, који су применили и други. И наша врхунска есејисткиња Милица Николић је недавно поновила став из своје књиге есеја (2008), говорећи о „бременитој речи” моје поезије. Доводећи тако у везу сведену песничку синтаксу мојих ранијих књига и знатно отворенију данашњих збирки, које се једнако темеље на тој и таквој песничкој речи, инспирисаној модерним поетским наслеђем.
Писали сте есеје о многим нашим песницима. Како оцењујете српску поезију данас?
Као узбудљиву, у променама, у знаку поетичких преобликовања која прате недоумице данашњег времена.
Издавачке куће, сем неколико часних изузетака, избегавају да објављују песничке књиге. Зашто је поезија на маргини, зашто се предност даје роману?
Поезија је, привидно, на маргини. У самој суштини, она је краљица песничке речи, јер у себи сажима све жанрове. Она је роман у секунди, епос у лирици, слика и филм у песничком низу секвенци. Она је све.
Више година сте радили у издаваштву. Готово све наше велике издавачке куће пропале су. Како то објашњавате?
Законима неприлагодљивости, нових тржишних закона и праксе. Немам рецепт, али знам са колико истрајности и маште су ранији издавачи истовремено излазили у сусрет тржишним захтевима, насловима високих тиража, а на материјалној добити остваривали ону превасходну – културну: објављивање врхунских дела белетристике.
Члан сте Српског књижевног друштва. Да ли су нам потребна два књижевна удружења?
Наравно. И то је мало. Помислимо колико је књижевних група зрело за асоцијације, за нове књижевне програме. Колико су кругови њихових поклоника и сарадника, у земљи и иностранству, међусобно различити и у тој различитости природно повезани и неопходни укупним променама. Мислили смо – победили смо, промене су на снази. Јесу, али оне прагматске, готово вулгарно прождируће. А промене у култури су видљиве само на суптилнијем делу. Треба нам тај диверзитет идеја, поетика, остварења да би се оне истакле и реализовале.
--------------------------------------------------------------------------------------
Легат Стевана Крагујевића   
Богату заоставштину свог оца Стевана Крагујевића даривали сте Музеју историје Југославије. Реч је о првом легату ове врсте?
– За сада, то је први легат ове врсте. Но, документација овог профила и те како је потребна институцијама овог кова и верујем да ће легат мог оца, који је заснован првим донацијама, а биће и допуњаван, значити подстицај другим ауторима или њиховим наследницима да начине сличан корак. Јер, како је, уз запис о опусу мог оца, написао чувени писац и редитељ Живојин Павловић, „без фотографије, историја је само привид”.
Зоран Радисављевић, Политика

Povezani članci

vesti 1920572149049573344

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item