Јелена Ленголд: Вртић

Дошли смо до тачке кад су ТВ васпитачице почеле да избацују госте из емисија јер не успевају да их смире Сви прозори мог стана гледај...

Дошли смо до тачке кад су ТВ васпитачице почеле да избацују госте из емисија јер не успевају да их смире

Сви прозори мог стана гледају на један дечји вртић. Тако живим већ четрдесет година. Таква ми је карма. Ево, управо сад, док пишем овај текст, у лепо пролећно јутро, деца у дворишту галаме, мало вриште, мало се свађају, мало се играју, мало покушавају да се довикују. Ретко која реченица може истински да се разуме у тој граји. Све што чујемо то је један константни врисак и покушаји да свако преко свакога нешто каже, да буде најгласнији. Једино што успевам да разаберем то је глас уморне и промукле васпитачице: Децо, да ли сте ви нормални? Силази са те ограде! Не дрмај јој клацкалицу! И тако сваког дана...
Мени, морам рећи, ови звуци уопште не сметају, напротив. Саживела сам се са њима, живим уз те мале дрекавце читавог живота, навикла сам на тај позадински шум, баш као на константно свађање врабаца у високој туји која ми је тачно испод прозора. Кад деца око подне оду мало да дремну, скоро да ми и недостају, некако је неприродно тихо.
Наравно, говоримо о деци која имају три, четири, пет година. Нормално је да деца тог узраста вичу и да не познају културу дијалога. У теорији, они ће то да науче с временом, кад порасту.
По подне деца оду својим кућама, а ја укључим телевизор. И онда почну да се појављују политичари, министри, аналитичари, стручњаци, добри познаваоци прилика, уважени гости и остали поуздани извори. Сви до једнога у праведном гневу. Уз њих, ту је обично и она иста занемоћала васпитачица, само што се на том месту зове водитељка, и обично говори нешто као „Господо, молим вас, господо, молим вас...”, али ја то и даље чујем као „Децо, да ли сте ви нормални” јер тако је моје ухо наштеловано деценијама. Вртић наставља да ради и кад деца оду на заслужени одмор. Ова деца – јер не знам како бих другачије могла да их видим уз галаму коју стварају – долазе обучена у лепа одела и носе уредно везане кравате. Ципеле им се сијају, фризуре су им уредне. Много су, у том смислу, напредовали од оне рашчупане деце из вртића. Али што се тиче међусобне комуникације, све је исто. Нико никога не слуша, свако прича своју причу, а побеђује онај ко је најгласнији. Штавише, имам утисак, баш као и код оних преподневних, да им је та игра, иако напорна, ипак прилично забавна. Нико ту не долази да би чуо оног другог, наравно. Долазе да потроше снагу, а снаге имају много. Долазе да покажу и докажу да су најгрленији, да могу да надвичу сваког у дворишту. Таква су правила те игре. Онај који ћути, њему остаје само да копа по песку и евентуално ископа нешто што је мачка затрпала. Па нек се игра c тиме, кад већ не зна да виче.
Ево једног предлога за министра просвете. Увести у школе предмет који би се звао уметност дијалога. Јер ово, драга децо, што научите у вртићу, то није дијалог, то би се евентуално могло назвати дебатом. А разлика између дебате и дијалога је огромна.
У дебати се трудимо да саговорнику нађемо слабо место, па да по томе ударимо. У дијалогу сасвим супротно, требало би да свог саговорника оснажимо. У дебати наш циљ је да оног другог дотучемо, док у дијалогу желимо да чујемо шта саговорник мисли. Из дијалога смемо да изађемо и са промењеним мишљењем, а у дебати, богме, такво нешто сматрало би се непримереном слабошћу духа. У дебати атмосфера делује претећe, напади и упадања у реч су оно што може и мора да се очекује, и васпитачица то треба да зна. У дијалогу учесници у разговору поштују правила која су унапред постављена. У дебати се углавном износе ставови, ко те пита за чињенице. У дијалогу, свака страна је спремна да испитује валидност различитих мишљења и да о њима промисли. И тако даље, има тога много, али не желимо да овај текст претворимо у досадно предавање.
Дошли смо, наиме, до тачке кад су ТВ васпитачице почеле да избацују госте из емисија јер не успевају да их смире. Пошаљу их на спавање пре времена. Ова моја, ту испод прозора, негде око три по подне, већ посивела од дозивања деце, седне уморно на клупу и видим је, погледује на сат и чека кад ће пет. Стално желим да одем и да је питам да ли укључи ТВ кад оде кући. Е то је оно што ме једино истински занима.
Јелена Ленголд, Политика

Povezani članci

vesti 1200063297635984341

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item