САША ЈЕЛЕНКОВИЋ: Оштроумност је неисплатива особина

О поезији данас многи говоре, непрестано говоре, и што више говоре, све је мање разумеју, али ни то да поезију не разумеју – нису у стању ...

О поезији данас многи говоре, непрестано говоре, и што више говоре, све је мање разумеју, али ни то да поезију не разумеју – нису у стању да схвате

(Из лич­не фо­то-до­ку­мен­та­ци­је)
 Издавачка кућа „Архипелаг”, објавила је нову збирку песама Саше Јеленковића (1964), под насловом „Педесет”. Јеленковић је аутор књига: „Непријатна геометрија”, „Оно што остаје”, „Херувимске тајне”, „Краљевска објашњења”, „Књига о срцу”, „Елпенорова писма”, „Елпенорово буђење”, „Елпенори” и „Голамолитва”. Добитник је књижевних награда: „Матићев шал”, „Милан Ракић”, „Васко Попа”, „Борислав Пекић” и „Дисове награде”.
У години када сте напунили 50 година, објавили сте збирку „Педесет”, са педесет нових песама. Све у знаку старе „педесетице”, која је на корицама?
Желео сам себи да угодим, за свој педесети рођендан, имао сам сасвим себичан један мотив, дакле, ништа са дубоким поетичким смислом. Најпре због тога што ми се, кад сам почињао као песник, чинило да бити уопште жив у тим годинама, представља праву премију. Заблуде симболистичког и романтичарског наслеђа, вероватно. „Педесетица” је ту као сентиментални подсетник на време када су постојале ствари чија је вредност била мерљива.
После трилогије о митској и песничкој фигури – Елпенору, Одисејевом пратиоцу, одлучили сте се за кратке, згуснуте, језгровите песме. Да ли је ова промена нова фаза, знак зрелости, или нешто сасвим треће?
У међувремену је, после трилогије о Елпенору, објављена езотерична поема „Гола молитва” писана у једном повишеном ритму, херметичним језиком. Помињем је у овом тренутку као неку врсту прелаза, неопходног моста ка светлости коју у мој опус уноси књига „Педесет”. Осетио сам потребу за променом у језику, за сасвим другачијим сликама. Заправо, учинило ми се да, један по један, падају велови који су прекривали свет који се мени приказивао. Прошао сам период у којем сам био принуђен да савладам језик на којем је стварност дивљала, да пишем тим језиком, у тренуцима језивих догађаја. А онда је, после трагедија, на ред дошло доба апсурда и гротеске, чији је језик, такође, ваљало савладати. Кад кажем савладати, мислим да га је требало дословно покорити. Одабрао сам један херметичан исказ, у „Голој молитви”, и један језгровит, наизглед сасвим прозиран говор у књизи „Педесет”.
У овом суровом свету песнички субјект жели да постане семенка, да се ушушка у телу јабуке. Где савремени човек може да нађе мир, спокој, благост?
Једино место на којем је човек сигуран јесте у њему самом. Чак и највећи немир, који се у човеку јавља, није ништа спрам потреса којима је свакодневно окружен.
Миљковићевски узвикујете: „Мене чува ватра!” Шта је ваша ватра?
Не видим себе као некога ко би сагорео, више сам склон да ватру видим као врсту штита.
У песми „Мастило”, резигнирано кажете да је „одзвонило раздобљу оштроумља”. Не предвиђате нам веселу будућност?
Никада нисам био претерани оптимиста, нити ми се будућност указивала у веселим бојама. Више се не негују врлине које су красиле људе током протеклих деценија или векова. Бити оштроуман данас представља велику храброст. Јер, мало је оштроумних напросто због тога што је то неисплатива особина. Пуно кошта, а мало се, или готово ништа, не добија.
Оно што држи свет на окупу јесте „покрет њених руку док шири веш по конопцу”. Без љубави, очигледно, нема живота, ни света?
Премало је љубави на овом свету, можда отуд поезија представља један од начина њеног повратка. Као песник, прилично сам далеко од некакве лирске сентименталности, али сам пожелео да се овим песмама из књиге „Педесет”, највише што могу, приближим свом идеалу метафизичке лирске поезије, како ја то видим.
Кажете да поезију ваља читати, нешто мање писати, и што мање о њој говорити. Има ли поезија данас било какву моћ?
О поезији данас многи говоре, непрестано говоре, и што више говоре, све је мање разумеју, али ни то да поезију не разумеју нису у стању да схвате. Вежбају говор о поезији, замагљују, жонглирају речима, као да ће их вртоглавица приближити поезији. Поезију данас, нажалост, пишу многи, пишу је све више, остварила се мрачна страна пророчанства да ће поезију сви писати. А поезију само ваља читати, ако је данас у доба хаоса и безумља, у доба опадања свих вредности уопште могуће усредсредити се на читање стихова. Поезија можда не може да спаси свет, нити да га промени, али је извесно да га може учинити подношљивим. Овде је, такође, реч и о томе да поезија никако више није и не може бити субверзивна, ни поетички, ни идеолошки. Једино је могуће да песник, као приватно лице, буде субверзивни „елемент”, и то на крајње профани начин, преко друштвених мрежа. Реч песника више никог не занима, песници су изгубили ауторитет.
----------------------------------
У расправи са завичајем
Живите, упорно, у Зајечару, у такозваној провинцији. Које су предности, а које мане, живота у малом граду?
У Зајечар не можете да свратите, такав је његов географски положај. Ја сам у Зајечару рођен, али сам у њега долазио, одлазио, и у њега се враћао. Писац увек има противречан однос према свом завичају. Увек је у неспоразуму, или некаквој расправи са завичајем. Не верујем писцима који кажу да у провинцији живе складно и спокојно. То је некаква малограђанска позиција. У провинцији понекад имате више мира, али мање приватности.
Зоран Радисављевић

Povezani članci

vesti 5319901376011701044

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item