Zašto nestaju kultne knjižare u Beogradu

Gladni znanja ješće pljeskavice, jer na mestima gde su nekada bile stare beogradske knjižare sad su uglavnom fastfudovi, parfirmerije, ban...

Gladni znanja ješće pljeskavice, jer na mestima gde su nekada bile stare beogradske knjižare sad su uglavnom fastfudovi, parfirmerije, banke... Zatvaranjem knjižare "Danilo Kiš" na Terazijama zbog prodaje zgrade, biće produžen već podugačak spisak zatvorenih kultnih mesta za ljubitelje knjiga.
Knjižara "Danilo Kiš" na Terazijama zatvara se zbog prodaje zgrade
Nestale su prva privatna knjižara u Cetinjskoj, "Kultura" u Ulici kralja Milana, "Tačka" u Domu omladine, "Bata" u prizemlju JDP-a, knjižara "Matice srpske" u Knez Mihailovoj, pa "Plato"...
Da su kultne knjižare izbrisane sa beogradskih ulica i zamenjene standardnim mamiparama, kockarnicama i striptiz barovima, ukazuje i Milan Vlajčić, novinar, filmski i književni kritičar.
- Samo na potezu od Slavije do Kalemegdana, pre koju deceniju postojalo je tridesetak knjižara - kao detalj izvlači Vlajčić.
Da li bi mladi tako nešto danas mogli da zamisle? Mnoge beogradske legende ispisivale su se među knjigama, za debelim stolovima, uz gramofonske ploče koje su takođe tu prodavane. Sećanjem mogu to da posvedoče oni koji su sreću imali da žive tada, jer "knjižara sa dušom" sve je manje i pitanje je koliko će opstati.
Pred poslednjim trzajem stoji "Geca Kon", odnosno preostale "Prosvetine" knjižare dok čekaju da ih zameni nešto bezlično i "korisnije".
- Sve što nije moglo da donese čistu lovu, rasprodali su, a umesto knjižara su kockarnice i fastfudovi. Fastfud mesto knjižare je najgore rešenje koje može da se dogodi - primećuje Vlajčić.
Umesto "Platoa" stoji ništa, knjižara "Kultura" je banka, knjižara novosadske "Matice srpske" je parfimerija, "Beopolis" je zamenio nekadašnju "Tačku" u DOB, pa je i on morao da se iseli u tržni centar pored da bi opstao.
A ko pamti, zna da nisu te knjižare bile tek prodavnice knjiga, već mesta druženja ljubitelja pisane reči, mesta gde su čitaoci sretali pisce, razgovarali, ispijali kafe... I sami knjižari naširoko su znali da pričaju o piscu i knjigama. Danas se sve svodi na kratak siže sa zadnje korice.
Kao što sam Vlajčić primećuje, knjižare verovatno očekuje ista sudbina kao i bioskope "Beograd film". Zato se nameće pitanje: da li će doći vreme da neko upadne i zauzme neku knjižaru? 

Milan Vlajčić, filmski i književni kritičar


Milan Vlajčić u "Beopolisu" koji je iz Doma omladine "preseljen" u tržni centar
- Nijedna od starih knjižara nije bila u zgradi građenoj posle rata, pa su morale da budu zaštićene kao neka vrsta spomenika, kao oznaka Beograda - kaže Milan Vlajčić.
On podseća da je knjižara "Dimitrije Tucović" je srušena, a na tom mestu je parking na sred Slavije. 
 - Ništa gore nije moglo, a srušena je da bi se sagradilo nešto bolje i kulturnije. U zgradi Albanija bila je "Jugoslovenska knjiga", fenomenalna knjižara s velikim izborom gramofonskih ploča, prvi put smo mogli da kupimo Baha. Ugašena je sredinom 80-ih, kao i "Jugoslavija" koja je bila na Terazijama, preko puta bioskopa "Beograd". Udar na "Prosvetu" je i ona kriminalna privatizacija koja je ugušila knjižaru "Geca Kon". Kad nemaš izdavača, džaba ti knjižara: pola godine štrajkuju, pola godine prodaju neka bajata izdanja. Nestala je "Prosveta" iz Akademije nauka. "Beopolis" je jedna od retkih koja je ostala zato što je privatna, a ostalo što je državno pa tobož privatizovano, ugašeno je na najsvirepiji način, smatra Vlajčić.
- Knjižara "Matice srpske" bila je univerzalna knjižara i vodio ju je čuveni Milan Davidović, jedan od najboljih knjižara u ondašnjoj Jugoslaviji. U podrumu su bila odlična antikvarna izdanja, povoljne knjige od poslednjih 150 godina, a stare knjige ne kupuje bogat svet nego onaj koji zna. Ta knjižara je bila u zgradi pored Filozofskog fakulteta, a sad je tu neka kozmetička radnja - kaže Vlajčić.
U Vasinoj je 60-ih bila vrsta privatnnog antikvarijata i tu je prvi put kupio engleske rečnike.
- "Nolit" je imao knjižaru preko puta Beograđanke, apsolutno fenomenalnu, ko god je dolazio u Beograd, išao je tamo - priseća se Vlajčić, uz opasku da Grad i Srbija danas nemaju nikakvu kulturnu politiku.
 

 

Radmila Vulin, antikvar


Knjižare su bile mesta gde su se pisci susretali sa čitaocima: Radmila Vulin
Radmila Vulin je vlasnica antikvarnice poslednjih 10 godina. Od 1973. radila je  u Srpskoj književnoj zadruzi (SKZ). Ceo radni vek provela je među knjigama.

- Knjižarstvo je tada bilo jako važno, a izdavaštvo i knjižarstvo su povezani. Izdavala su se kapitalna dela, toga sada nema. Sećam se, čak i u selima u Vojvodini u svakoj kući bile su po dve-tri knjige iz SKZ. Svuda je stizalo to što je Zadruga izdavala. Skoro svi književnici, naučnici, važni ljudi tog doba dolazili su u SKZ. To je bila jedna izuzetna generacija profesora, arheologa, naučnika. Često nas je posećivao i patrijarh Pavle. Drugačija su to mesta bila, ali i ljudi - objašnjava Radmila Vulin.
Radmila se seća da su svi pisci svraćali, čak i onda kad nemaju posla.
- Dođu na kafu, da s nekim popričaju, kažu da im je tu kao kod kuće. Sećam se, svaki put kad bi došao Branko Ćopić, skupi se narod, svi bi da ga čuju. Uvek je bio veoma duhovit. Koliko knjižara je bilo u gradu, verovatno niko ne može sad ni da zamisli. Na mestu parkinga na Slaviji bila je čuvena knjižara. Čika Janko Hrkalović je tu radio... Čini mi se da sada uz opšte siromaštvo vlada i siromaštvo duha. Mora da postoje materijalna sredstva i želja da se očuva kulturna baština. Ako propadne SKZ, propade i Srbija. Ista sudbina očekuje i antikvarijate. Valjalo bi da se nađe način za opstanak. Kada bi se poslovni prostor uz simboličnu cenu davali knjižarima, pomoglo bi im da opstanu - priča Radmila.
 

Vladimir Arsenijević, pisac


Vladimir Arsenijević ispred nekadašnje knjižare "Nolit"
- Narodnja knjiga u Cetinjskoj ulici davala je prostora i za stvari koje nisu imalie veze sa književnošću. Tu se održavane promocije, tu je izašao prvi singl Idola, imala je veze sa novonastajućom novotalasnom scenom. Mislim da te knjižare ili nema ili je postala toliko nebitna da kao da je nema - kaže Vladimir Arsenijević, pisac. 
Knjižara "Bata" u JDP-u je sa prelazom '80-ih '90-ih, promovisala koncept kafe-knjižare i bila je mesto gde su se okupljali ljudi koji vole knjige, ističe on. 
- Čuo sam da je pred zatvaranjem i "Geca Kon" i to me je jako rastužilo. U predivnoj knjizi Pavela Ernsta, nemačkog Jevrejina koji je kao tinejdžer došao u Beograd i koji je radio u knjižari "Geca Kon", ostavljena su neverovatna sećanja i na Beograd i ta vremena. I danas je fantastična, kompletan inventorijum je iz tog perioda: drvo i veliki stolovi, jedna vrsta žive muzejske stvari. Beograđani prolaze pored toga, ne znajući šta je i koliko važno. Ne kukam, ali opet će tu biti neka banka, parfimerija ili nešto bez ikakvog značaja i dubine. Drvo će otići na otpad kao da nije od sto godina. Na kraju krajeva Geca Kon je bio jako značajan u knjižarstvu i izdavaštvu u periodu pre Drugog svetskog rata. I zaista je to bilo jedno žarište kulture - priča Arsenijević. 
On izdvaja "Nolitove" knjižare, jer je ova kuća za njega značajan izdavač, naročito iz vremena pred Drugi svetski rat, kada ga je vodio Pavle Bihalji.
- Takođe, knjižara "Tačka" u Domu omladine, pa onda budući prvi "Beopolis" na istom mestu... Mislim da to knjižarstvo kao mala žarišta okupljanja nestaje, a dobijamo proizvod izdavačko književne industrije: velike lance koji nude interesantne stvari, ali nedostaje ono što bi se romantičnijim jezikom moglo nazvati dušom - zaključuje Arsenijević.

Mihajlo Pantić, pisac


Mihajlo Pantić na mestu čuvene knjižare "Kultura"
- Meni je, tokom 80-ih godina, kao i svim tada mladim piscima, bila omiljena knjižara u Cetinjskoj. I danas je na tom mestu knjižara, ali ne više ni tog tipa, ni one magične privlačnosti koju je imala ondašnja. Bilo je to svojevrsno središte ili kulturno stecište Beograda, kakvo odavno više ne postoji.

Knjižara nije imalo određeno radno vreme, bolje reći, možda ga je i imala, ali se toga niko nije pridržavao. Radila je do dugo u noć, i tu se, osim knjiga, svaki zainteresovani posetilac mogao obavestiti o novim izdanjima stripova i časopisa iz nekadašnje velike zemlje, popiti čaj ili kafu. Blizina redakcija novina i nedeljnika, pa blizina kafana u kojima se okupljao književni i novinarski svet koji se više nigde ne okuplja, jer su svi na netu, činila je od te knjižare gotovo težišnu tačku tadašnjeg intelektualnog Beograda.
O tome je neponovljivo pisao Bogdan Tirnanić, i sam čest posetilac toga mesta, čini mi se da sam ga baš tu i upoznao, što mi je u ono vreme vrlo mnogo značilo. Tirke je bio kao neki ležerni guru svih koji su u to doba hteli da pišu, autoritet i uzor prvog reda bez bilo kakve institucionalne moći i partijskog zaleđa, reprezentativani predstavnik beogradskog duha.
Sećam se i da sam jednom, ranih 80-ih, u knjižari video i kako Miroslav Antić pokušava da sa prodavcem ugovori narudžbinu svoje poeme Vojvodina. "Ne može ispod sto primeraka", rekao je Mika prodavcu.
A posebno sam voleo i knjižaru "Kultura", preko puta bioskopa "Zvezda", bila je najbolje snabdevena, a imala je i izvanrednu ponudu ploča. Ni nje odavno nema, danas je tu neka banka, uvek kad prođem kraj nje setim se koliko sam knjiga tu kupio. Ona nije imala magiju Cetinjske, ali se u njoj mogla naručiti i dobiti bilo koja knjiga bilo kod državnog ili alternativnog izdavača, a mogli ste i da zamenite neku novu knjigu koja vam nije potrebna za neku drugu, vama privlačniju.

Marina Milojević, Blic

Povezani članci

vesti 2414028314451487508

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item