Uz godišnjicu rođenja Samuela Becketta: Apoteoza samoće

Sredinom aprila 1906. godine, u porodici građevinca Williama Becketta, u predgrađu Dublina, rodio se najvažniji dramatičar prošlog stoljeć...

Sredinom aprila 1906. godine, u porodici građevinca Williama Becketta, u predgrađu Dublina, rodio se najvažniji dramatičar prošlog stoljeća Samuel Beckett.

Odrastao u konzervativnoj porodici, od ranih dana vaspitavan u skladu sa krutim društvenim pravilima, Beckett je prešao težak put od svog detinstva, gde je rastao u senci majke i pod okriljem protestantskih javnih škola u Irskoj, do samosvojnog autora i dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Nakon studija oseća egzistencijalnu nesigurnost, oseća da ne želi živeti prema zacrtanim konvencijama, grozi se bilo kakvog društvenog angažmana. Osamljen je, vreme provodi u zjapećoj tišini i besparici. Poznanstvo sa J. Joyceom ostavlja pečat na njegovoj književnoj biografiji, ali i na ličnom planu budući da dolazi do nemilih nesuglasica sa njegovom porodicom. Tužnog, prilično rezervisanog i setnog Becketta snažno pogađa očeva smrt. Početkom 30-ih otac mu umire pred očima, ta slika ga potresa, seća se njegovih poslednjih reči: "Bori se!". U borbi, egzistencijalnoj i stvaralačkoj, protekao je život Samuela Becketta. Iz čistine njegove pojavnosti izvire duboka promišljenost njegove pisane reči. Kako svedoči Kaća Samardžić, Beckettova prijateljica, on je "veoma čist, naročito su mu šake čiste, kao da su spremne za hirurški zahvat. Stalno ih zagleda i traži, kratkovido žmirkajući, nevidljivu mrlju".

Hronologija jedne samoće

Zašto je Samuel Beckett toliko važan u književnom i filozofskom smislu, čak bih rekao presudan, za naše postmoderno i vrednosno dezorentisano doba?

Jean Onimus na početku knjige posvećene Samuelu Beckettu postavlja sledeće pitanje: "Šta ostaje od čoveka kada mu ne ostane ništa osim gole egzistencije?". Na taj način neizravno doziva duh Beckettove poetike tišine i ukazuje na kontradikciju koju ovaj pisac pravi onda kada piše tekst, kolaž od fragmenata u čast promašenosti ljudske egzistencije, i kada ćuti, skrivajući se od javnosti i svake izloženosti. Peter Brook, pak, odaje počast Beckettu sledećim riječima: "On smišlja stvari. Postavlja ih pred nas. To što nam pokazuje je užasno, i budući užasno, u isti mah je zabavno. On pokazuje da ne postoji način da se iz toga izvučemo, što izaziva naše ogorčenje. Iz toga doista ne postoji način da se izvučemo. Doista, to što Beckett piše ostavlja u nedoumici, njegovi su junaci vazda u grču, oni strepe pred nadolazećim ili nedolazećim ništa i zato je njegove drame režirati i igrati ne samo izazovno, već ponekada i fundamentalno opasno. Tvrdim opasno jer svaki Beckettov dramski komad, u današnjem svetu opasne vrednosne dezorjentacije, zahteva novo i uvek novo čitanje, novi način reprezentacije, novi pokušaj izvedbe i neizostavno pokušaj rekontekstualizacije napisanog.

Samuel Beckett piše filozofski, premda kaže da filozofiju ne razume. Ali njegovo nerazumevanje filozofije kao filozofije krije dublji, doslovno metafizički smisao odnosa prema stvarnosti koja kopka piščevu povučenu osobenost i dovodi njegovu vlastitu egzistenciju na raskrsnicu između nečega i ničega. Jer naš pisac ne samo da je bio upoznat sa celokupnom tradicijom filozofske misli već je mnogo od nje uneo u svoje drame, prozne fragmente i pesme. Zov duha nazire se između dve filozofije tišine — Heideggerove filozofije i književnog dela Samuela Becketta. Središnja tačka te dve filozofije nalazi se u osluškivanju tišine koja vodi ka sveprožimajuća spokoju. Spokoj nastaje iz jezika, u jeziku. U eseju o jeziku Heidegger nagoveštava da smireni, stvar i svet nikad ne umiču razlici, onoj razlici koja sakuplja iskre jezika i time stvara rascep. Prema Heideggeru, sakupljajuće zvanje pretvara se u brujanje. U brujanju se, dakako, događa znakovito izazivanje. Kada se, stoga, Beckett u "Neimenjivima pita" : " Kuda sada? Kako sada? Ko sada?", on negira ta pitanja jer na taj način odbacuje svoju potencijalnu brbljavost. Za njega je svet okamenjen, previše brbljiv, premalo razgovoran, premalo mišljen, u njemu za njega nema mesta, on živi na posvemašnjoj 
beztemeljitosti.

Odbljesci rasparčanog svijeta

Takav apsurd nad životom Beckett posebno ocrtava u svojim "Fragmentima" nudeći, iznad svega, skicu ličnih duhovnih vertikala. U tim je fragmentima, prema kazivanju Robina Holmesa, Beckett šarao svoje misli, često ih menjao, brisao, prerađivao. Dve su, pak, stvari ostavile trajan rez u njegovoj memoriji — drveće (drvo kao simbol nade u drami "Čekanje Godoa"?) javora čija je stabla pazio s posebnom ljubavlju i porodični odlazak u ribolov u očevom društvu, u dablinski zaliv. Holmes piše, pozivajući se na knjigu Beckett Jamesa Knowlsona: "Krenuli su u lov skuše na varalicu, objasnio je ponavljajući reč po reč izraz koji je upotrebio trideset godina ranije u tom tekstu koji je zauvek ostao samo fragment. Beztemeljitost kao karakteristika bitka ključna je i u ovom pomalo zaboravljenom delu. Kada osoba A pita osobu B : " Gledate li vi uopšte oko sebe?", dobija začuđujući odgovor: "Ne. Ne!". Individua se, dakle, opire izlasku u svet jer ona propada u toj praznini. No iako polagano propada ona samo i jedino može opstati uz prazninu kao odbljesak rasparčanog sveta. Zato Beckettov povučeni junak nastavlja: "Ako želite da gledam oko sebe, ja ću to da učinim. A ako hoćete da me povedete u šetnju, pokušaću da vam, malo-pomalo, opišem prizor".

Prizor je uznemirujući jer Beckett svoje junake dovodi u neusaglasivost sa njihovom temeljnom odlikom -  izrazom bitka. Bitak uvek, prema Heideggeru, biva kao događaj. On je temelj i bezdan raspolaganja boga nad čovekom, obratno, čoveka za boga. A to se raspolaganje izdržava samo u tu-bitku, egzistenciji samoj. 

Ko govori u moje ime?

Zbog pitanja koje nikoga od nas ne ostavlja na miru, pitanja o tome koga i što čekamo dok svi negde žurimo, Beckettova sena ostaje kao presudna slika raspolućenosti našeg doba. Odsutnost služi prisutnosti, kaže Beckett u jednoj svojoj pesmi pisanoj krajem 30-ih, zbrajajući u tim rečima ne samo odgovor na pitanje ništine egzistencije same već i odgovor na svoje temeljno pitanje: "Kuda bih pošao, kada bih mogao ići, ko bih bio, kada bih mogao biti, šta bih rekao, kada bih imao glas, ko govori ovo, tvrdeći da sam to ja?". Upravo je tu temeljna angažovanost i neophodnost Beckettovog teksta danas i ovde, jer iz te lične neudobnosti, iz odbacivanje sabe samog, nastaje osmeh koji svetu daje smisao, iako se čini da smisla nema.

Progovarajući o užasu ništine svojim jezikom Beckett je potvrdio svoje reči iz eseja o Proustu da je umetnost apoteoza samoće. Samoću je odabrao kao utočište, bešćutnost je prevladala svaku rečitost. I upravo je to snaga Beckettove dramatike; bez poimanja ništine i egzistencijalne promašenosti nema punoće života u smislu otvorenosti za život takav kakav jeste, za njegovu nesavršenost i iluzionističke promašaje. 

Za kraj podsećam na reči junaka Beckettove drame "Kraj partije", junaka koji pokazuje svu apsurdnost sveta i bespuća Beckettovih (anti)junaka, samozatajnih heroja koji po pravilu čekaju bolje dane, dok mimo njih prolazi život u punoći samog bivstvovanja. Dakle, da skratim: vreme prolazi, a krojač sad zabrlja sa rupicama za dugmiće na šlicu. (Glasom mušterije.) "E, nek’ vas đavo nosi, majstore! Pa to je već nepristojno, to je prevršilo svaku meru! Za šest dana, je l’ me čujete, za svega šest dana Bog je stvorio svet! Da, majstore, ništa manje - SVET! A vi, dođavola, niste u stanju da mi za tri meseca sašijete jedan par pišljivih pantalona!". (Krojačevim glasom, skandalizovano.) "Ali, dragi gospodine, dragi moj gospodine, pogledajte  -  (prezriv gest, sa gađenjem)  - ovaj svet  -  (pauza)  -  a pogledajte  -  (gest pun ljubavi i ponosa) -  ove moje pantalone!".

Nenad Obradović, Oslobođenje

Povezani članci

vesti 5037589443726304496

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item