Trubadur u duši koji odbija sazreti

Gledano iz ugla kritičara ova zbirka ipak ne zaslužuje visoku ocenu. Tomašev talenat je nesporan, ali ako bavljenje književnošću podrazume...

Gledano iz ugla kritičara ova zbirka ipak ne zaslužuje visoku ocenu. Tomašev talenat je nesporan, ali ako bavljenje književnošću podrazumeva određeni napredak, neku vrstu stalnog širenja polja delovanja i uticaja, ono što se naziva pesničkim sazrevanjem, onda Crni molitvenik ne donosi ništa novo. Možemo s lakoćom da konstatujemo da je Tomaš pravi zavisnik o ovakvoj vrsti poezije, on je njen prvosveštenik i njena žrtva, njegova poezija uprkos tome što ume da sklizne s onu stranu kiča i derta, ima svoje verne čitaoce jer je naprostije rečeno komunikativna

Duga tradicija trubadurske, odnosno truverske poezije, koja potiče iz arapske književnosti pa se preko Španije širi dalje kontinentom, Francuskom i Italijom pre svega, u savremenoj jugoslovenskoj i onoj nastaloj nakon raspada države koju sam voleo svim srcem ima svoje verne naslednike. Nju karakteriše tematska doslednost, pojačana emotivnost i svojevrstan stilski manirizam. Neko bi rekao da to poeziju u velikoj meri ograničava, međutim ne mora uvek tako da bude. Naime, od trubadurske poezije zaista unapred znate šta možete da očekujete, ali upravo stoga je svako rušenje okvira, svaki podrivalački rad unutar „žanra“ primetniji i na neki način virtuozniji. Ako pogledamo, najznačajniju poetsku knjigu modernog sveta Bodlerovo Cveće zla, videćemo da se pesnik služi klasičnim formama, ali im, šireći ih tematski i unoseći u njih novu emotivnost, daje potpuno novo ruho. Upravo je to najveći kunst, ona nadogradnja koju književna istorija koja stvari želi da posmatra teleološki, razvojno, u zadatom okviru ponuditi nešto novo.

Ako je neko od savremenih pesnika sa post-Yu prostora truver i trubadur u duši i ne samo u njoj, onda je to svakako Marko Tomaš. To ima svoje loše, ali i dobre strane, a čini mi se da ih je pesnik i sam svestan. Njegova nova knjiga Crni molitvenik, izašla istovremeno u Hrvatskoj i u Srbiji, svedočanstvo je upravo ove tvrdnje. Zbirka je podeljena na dva veća ciklusa: „Osnovni principi samoubojstva“ (18 pesama) i „Nacizam za početnike“ (23 pesme), ali im prethodi „Kako se pripremam“ koja služi kao uvodna, odnosno kao autopoetički credo. U njoj Tomaš na ironičan način progovara o sopstvenoj poeziji, praveći od nje pozu, te čineći ono što ironija uvek čini – ukazuje na dvostruku prirodu stvari. S jedne strane pesnik nam govori o tome da ne pridaje preveliku važnost svom radu i delu, izvrgava ruglu njegov doseg jer poezijom pokušava da nagovori one koji ga nazivaju pesnikom da pođu „svi zajedno u krevet“. Ipak, uprkos ovoj prividnoj nezainteresovanosti, on nastavlja da piše. Iza svega „šta drugi misle o književnosti“, krije se želja da se u njoj traje i napreduje, da se kroz nju živi. Konačno, zbog toga i zbirka.

Tomaš, dakle, tvrdi da ne treba da ga shvatimo ozbiljno, ponajmanje doslovno i, otkrivajući ovu poziciju koju književnost inherentno nosi u sebi, on dovodi u pitanje vlastito pevanje. Ovo nije nimalo naivno s obzirom da se tematski pesnik kreće u koordinatama koje je sam sebi zacrtao od kad se u književnosti pojavio. Ljubav i kritika ideologije su njegovi omiljeni motivi i poput, recimo, svog uzora i lirskog pretka Leonarda Koena, on će ih spajati i kroz ovu knjigu. Već u prvoj pesmi tipičnog naslova „Nemoj se zaljubiti u mene“ lirski subjekt će se obratiti slučajnoj ljubavnici, ali neće propustiti priliku da pomene da „ubojice neće položiti oružje“. Govornik ove pesme kao da je prisutan u svim potonjim, ali i prethodnim i najčešće ga shvatamo kao autorov alter-ego. Njegova pozicija iskusnog ljubavnika obuzetog spleenom i nemogućnošću da voli i bude voljen nije nova u istoriji književnosti – pomenuti Bodler je njen rodonačelnik, ali joj Tomaš dodaje upravo taj herojski momenat koji je karakterističan za razočarane revolucionare, poput onog iz pesme „’68“ Džonija Štulića. U tom smislu se u stihovima ovog pesnika-nomada koji trenutno živi u Mostaru, ljubav izjednačava sa promenom sveta i obe se shvataju kao utopijske. Istovremeno to ukazuje na još jedan izvor Tomaševe poetike koji polazi iz avangardnih pokreta koji su često pratili leva stremljenja – od Majakovskog, preko francuskih, a zatim i jugoslovenskih nadrealista, pa sve do velikih rokenrol trubadura i/ili šansonjera poput već pomenutog kanadskog kantautora, Boba Dylana, Žaka Brela, pa zašto ne i Arsena Dedića, Džonija Štulića, Darka Rundeka ili Zorana Predina.

Gledano iz ugla kritičara ova zbirka ipak ne zaslužuje visoku ocenu. Tomašev talenat je nesporan, ali ako bavljenje književnošću podrazumeva određeni napredak, neku vrstu stalnog širenja polja delovanja i uticaja, ono što se naziva pesničkim sazrevanjem, onda Crni molitvenik ne donosi ništa novo. Možemo s lakoćom da konstatujemo da je Tomaš pravi zavisnik o ovakvoj vrsti poezije, on je njen prvosveštenik i njena žrtva, njegova poezija uprkos tome što ume da sklizne s onu stranu kiča i derta, ima svoje verne čitaoce jer je naprostije rečeno komunikativna. Iz ove perspektive gledano, verovatno sud kritike i nije najbitniji za ovog pesnika, konačno ne bi ni trebalo da bude. On svoju publiku ima, ona zna šta u njegovoj poeziji može da nađe, on je ne izneverava, dapače, nudi im pregršt izvrsnih stihova i osećanje sveta koje ima svoje utemeljenje u referentnoj stvarnosti, tužnoj i mučnoj. Drugo, i manje važno pitanje jeste šta će sa tim učiniti književna istorija. Što se Tomaša tiče, neka se priključi kolektivnim orgijama.

Vladimir Arsenić, www.e-novine.com

Povezani članci

vesti 998928268331859600

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item