Pozorišna kritika: Rahelin smeh i glasovi njenih drugova

Rahelina kutija, Vlada Petrić i Nikola Jelovac, režija Nikola Jelovac; JDP Sećam se Rahelinog smeha, zvonkog, kristalnog, kako prost...

Rahelina kutija, Vlada Petrić i Nikola Jelovac, režija Nikola Jelovac; JDP

Sećam se Rahelinog smeha, zvonkog, kristalnog, kako prostruji gledalištem, poput električnog signala, i publiku naglo objedini u ansambl pažnje visokog napona. Naročito se lepo sećam onih nagoveštaja i začetaka tog smeha u pola rečenice ili pola reči, koji tim rečima i rečenicama proširuju ili preokreću uobičajeni smisao iz osnova, podstičući nas da naslutimo ono što bi nam inače ostalo skriveno.

Ne znam nikog drugog u našem glumištu ko je tako dosledno umeo da misli smehom kao što je to činila Rahela Ferari, rasterećujući nas od predrasuda za koje držimo da su nepobitne istine i ukazujući nam na sasvim novi smisao reči i stvari koje kod nas odavno dremaju u neupitnosti svog jednom datog značenja. Raheline takozvane sporedne uloge, koje je uglavnom igrala, u stvari su epizode u jedinstvenoj roli u kojoj ona biva na našoj sceni više od pola veka. Srećan sam da sam kao student mogao da budem svedok tih poslednjih smehova sa naše scene koji su još ulivali poverenje da reči imaju snagu prekretničke radnje i da se, najzad, ljudi za njih mogu držati. Ko danas hoće da oseti šta to uistinu znači, kad Rahele odavno nema, može da sluša Mocartov Koncert za klarinet u A-duru. Rahela je bila klarinet našeg teatra i otkad nje nije, mi tog instrumenta više nemamo.

Rahelin smeh u sećanje mi priziva, takođe sirenske, glasove njenih sjajnih drugova sa scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji više ne postoje. A to je, nota bene, tajna jedne kulturne sredine: ne možete čuti jedan osobeni glas bez njegovog sazvučja s drugim osobenim glasovima!

Sećam se muškog pandana Rahelinog, Stojana Dečermića i muzike njegove fraze, tog besprekornog, šumanovskog fagota, kao da navešćuje nastanak džeza. Njegove sinkope, poput sipe, čuvale su nevidljivo crnilo značenja i u najbezazlenijim sižeima, spremne da ga na kraju razliju, braneći se od banalnosti, srdito, kao od najljućeg neprijatelja. I nema više nikog ko bi umeo da poput Coleta Dečermića tako smelo i jednostavno produbljuje i najprostije, najpovršnije iskaze. Ovaj muškarac i ova žena, Rahela, doista, nisu govorili kao sav normalan svet, jer originalni ljudi to i ne čine, a naše je "kazalište" s njima bilo sposobno da iskazuje nova značenja.

Sećam se, dakako, i glasova onih koji su u smrt ispraćani sa oreolom najvećih glumaca, kakav im nepobitno i pripada. Sećam se elegije Plešinog glasa, sećam se proročke zublje, jerihonske trube Ljube Tadića i interpunkcijskih znakova njenog grohota! U ma kojoj ulozi da je Ljuba na sceni, osećali smo da nam, ma kojeg trenutka, u ma kojem raspoloženju da se nalazi, može zadati najneugodnije pitanje, pred kojim strepimo kao pred Strašnim sudom, jer se na njemu zna i ono što držimo da je duboko skriveno od drugih i ono što smo o sebi i sami uspešno zaboravili. A Plešin glas, brižni glas, kojim pevaju u stvari anđeoski horovi, glas je najdubljeg opraštanja, najneočekivanije žrtve oprosta koja se Plešinom smrću neponovljivo povukla sa naše scene u grobnu tišinu.

Eto, među takvim i sa takvim glasovima, pevao je glas Rahele Ferari - na fonu njihovih osobenosti, ističući se kao glas koji se ne može oponašati, jer je reč o instrumentu celokupnog bića. Pogubili smo, dakle, ove instrumente, a nismo im našli dostojnu zamenu, iako se i dalje pravimo da slušamo simfonije.

To i takvo, nekadašnje Jugoslovensko dramsko pozorište, sa tim i takvim ljudima zaista je bilo jugoslovenski Burgteatar, za kojim tada ni u čemu nije zaostajalo, iako je, u poređenju s njim, uvek oskudevalo. Ovi i ovakvi glasovi, duboko sam uveren, štimuju se samo u jednoj posebnoj konstelaciji društvene vizije, kakve je nekad bilo, a danas je nema ni u tragovima.

Za dan Jugoslovenskog dramskog pozorišta premijerno je, na njegovoj Sceni Studio, izvedena predstava "Rahelina kutija" (autorski projekat nezavisne produkcije Kino-Teatar). Ovaj komad, "ispovest jedne glumice u tri lica", napisali su Vlada Petrić i Nikola Jelovac, a Jelovac ga je i postavio na scenu. U predstavi, u tri Rahelina životna perioda i tri tematske celine, Rahelu glume Nada Šargin, Mirjana Karanović i Branka Petrić.

Odmah kažemo: odlično odabrana tema i na pravom mestu! Ali, s obzirom na sve što smo prethodno izneli u ime umetnosti Rahele Ferari, dramski komad "Rahelina kutija", jedan je neopevani kliše. Od Vlade Petrića, promotora avangardnih stremljenja u kinematografiji i drugim umetnostima, inače delikatnog reditelja digitalnih eseja, najmanje se mogla očekivati upravo ovakva površnost linearnog pripovedanja na sceni i zatvoren njen oblik, bez ikakve "montaže atrakcija", bez oneobičavanja, najzad, bez ekscentričnosti, bez istraživanja forme koja omogućuje poseban pogled na ekscentričnu stvar koja je u pitanju. Suviše skromno, suviše pitomo, sasvim dijetalno.

No, ovde je danas i to nešto, jer je više nego ništa, u koje smo poglavito učašeni. Pomenuta je, najzad, jedna velika glumica, istinska umetnica, i rečeno je ponešto o njenom progonjenom životu i uživanju u radu. Napokon, rečeno je nešto i o Beogradu za vreme okupacije - o onom nedićevskom, građanskom Beogradu koji je okupaciju prigrlio kao kulturni napredak, hrleći u bioskope da se divi omiljenim glumcima Trećeg rajha. Na kraju, ali ne na poslednjem mestu, pomenuti su i oni dični obični ljudi koji su svoj život stavili na kocku da bi, tokom okupacije, Jevrejki Raheli pružili utočište i spasli život. Slava im!

Zlatko Paković, Danas

Povezani članci

vesti 3186210679268980786

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item