Kompozitor Ivan Jevtić: Film je efemerna pojava

Kako izgleda biti kompozitor umetničke muzike u Srbiji uz paralelnu uspešnu svetsku karijeru? Na koji način može i mora stvaralac sa jed...

Kako izgleda biti kompozitor umetničke muzike u Srbiji uz paralelnu uspešnu svetsku karijeru? Na koji način može i mora stvaralac sa jedinstvenom idejom vodiljom da se izbori sa nametnutim ukusima i diktatima povodljivosti? Koliko to košta? Kompozitor Ivan Jevtić govori o ovim temama kroz sliku srpske kulture danas, kao i ulozi Srpske akademije nauka i umetnosti.

Sve su češći pritisci da se među članove SANU prihvate određeni pojedinci i predstavnici umetnosti koji tu do sada nisu bili. Kako komentarišete ove inicijative?
- Najčešće se postavljaju zahtevi da to budu neki filmski režiseri. Zna se koja odeljenja postoje u okviru SANU i čime se bave, kao i to šta je potrebno da bi neko postao član SANU. Ja volim film, ali imajte na umu da je u poređenju sa arhitekturom, muzikom... film efemerna pojava. Zašto? Zato što filmsko ostvarenje danas ima jednu "težinu", a sutra sasvim drugu. Delimično zbog tehnologije, ali prevashodno zbog propagandnih kapaciteta ovog medija. Ništa se ne može tako lako upotrebiti za propagandu kao film. Znate, kada američki predstavnik dođe u neku novu zemlju, prvo što uradi jeste da restaurira američki film. Time je sve postigao. To je zacrtavanje nivoa kulture, obrazovanje, stvaranje mnjenja... sve!

U pripremi je Vaša monografija. Kažite nam nešto više o tome.
- Monografija je moj život, stvaralaštvo viđeni sa zapadnoevropskog terena, iz Francuske. Čudno mi je da ovo kažem, jer tu zemlju doživljavam kao svoju koliko sam živeo tamo. Moram da kažem i to da se naša muzikologija nije dovoljno zainteresovala za srpsku muziku, a to me brine jer mi danas nemamo ozbiljne monografije velikih stvaralaca kao što su Hristić, Konjović, Vasilije Mokranjac... To je moralo odavno da se pojavi - estetske i teorijske analize koje su dokaz našeg trajanja u muzičkom stvaralaštva. To je veliki propust naših muzikologa koji se iz nekog razloga radije bave međunarodnim kongresima i pojavama u svetu umetnosti no našim kompozitorima koji su udarili temelje našoj današnjoj muzici. S druge strane, sve pohvale našim etnomuzikolozima...

Zašto?
- Duh samoporicanja, što bi rekao Lompar. Tako je u svim domenima. Dok se ne okrenemo vrhunskim stvaraocima, eliti u onom najboljem smislu, ne onima koji smatraju da su iznad naroda već onima koji su iz naroda potekli i od narodnog izgradili sve ono što vredi, do tada će nam biti jako teško i neće biti napretka. Mi guramo pod tepih ono što kod nas vredi, a uzdižemo nešto što danas jeste, a sutra se toga više niko i ne seća. Dižemo vrednost prolaznim stvarima i svemu što dolazi od nekoga drugog. A svet je podeljen i politikom i ratovima i sve se to takođe odražava na planu kulture. Sećam se razgovora sa francuskom novinarkom koja je govorila o muzici 20. veka samo pominjući francuske, nemačke, engleske, američke kompozitore. Upitam je kako može da previđa tolike, na primer, ruske stvaraoce XX veka (Šostakovič, Prokofijev...), a ona kaže, to je neka druga sfera, i da oni nisu "naši". A Igor Stravinski? E pa, kaže Francuskinja, Stravinski je naše luče! Stravinski je usvojeno francusko luče koje je iz Rusije došlo pre Revolucije i 1913. imao parisku premijeru "Posvećenja proleća" i od tada je "njihov". Za mene nema granica, ne mogu umetnika da posmatram kroz takve pripadnosti niti muziku da delim na hemisfere. Muzika je kosmička stvar.

Vratimo se na monografiju...
- Autorka monografije nije me poznavala osim kroz moju muziku koju je čula. Ona sada piše estetsko-teorijsku analizu mog stvaralaštva jer smatra da sam se na čudesan način i kroz "iglene uši" provukao kroz epohu diktature jedne vrlo neslušljive vrste muzike na kojoj je insistirao Pjer Bulez (fran. dirigent i kompozitor). Ta diktatura koja je dirigovana iz Pompiduovog Centra za savremenu muziku (IRCAM) polako jenjava, ali pedesetak godina morali ste da stvarate ono i onako kako je zacrtao Bulez. Ako ne biste pristali, bili biste osuđeni na marginu i život na mansardi. To sam ja pretrpeo jer nisam pristajao na diktate. Jednostavno, terao sam ono što sam osećao i smatrao ispravnim. Plodovi toga sada se pokazuju jer moja je muzika živa i izvodi se svuda u svetu. 

Kako komentarišete nedavni izbor predsednika SANU?
- Izbori će popraviti prilike. Vladimir Kostić je intelektualac, profesionalac, izuzetna ličnost i njegov dolazak daje nade! Trebalo bi da se nametnemo društvu, da se naš glas čuje, a to može biti samo ako glas koji dopire iz SANU bude jedinstven. Recimo, 2013. ja sam apostrofirao opskurne TV programe i predložio da se SANU obrati Vladi zvanično i po odgovarajućim procedurama. Ne kažem da sam zagovarao cenzuru i ukidanje, ali želeo sam da se nađe model da se skrajne sa prvog plana. To je protumačeno kao privatna inicijativa?! Šta onda čovek da radi? Ne mogu više nego što mogu... I tako se inicijativa gasi. Koristan predlog za društvo mora da ima prohodan put. Naša odgovornost je bila da to iznesemo pred Vladu, a šta bi tamo bilo, to je druga stvar. Kada ovde pomenete nacionalni interes, momentalno vas stave u okvir koji je jako loš. SANU treba da govori za dobrobit srpskog društva, bez straha od sopstvenog glasa. 

Da li se SANU sama skrajnula iz javnosti ili...?
- Podeljenost. Kažem: kada Srbin Srbinu pruži ruku i kaže: "Dobro je ono što si uradio, napravio, svaka čast, samo tako nastavi...", nama će biti bolje. Kada prevaziđemo sopstvenu zavist, uopšte u životu, u društvu...

Vaša muzika se izvodi u koncertnim dvoranama širom sveta, na svim kontinentima...
- U mome dosta velikom stvaralačkom opusu ima puno partitura za trubu i sve druge limene duvačke instrumente. Izvode se svuda: i kod nas i u svetu. U januaru sam bio na Kubi i prišao mi je trubač Kubanac, solista Nacionalnog orkestra Kube, opčinjen jednim šestominutnim delom (II stav iz Prvog koncerta za trubu, 1973), inspirisanim opisom Kolubarske bitke iz romana "Vreme smrti" Dobrice Ćosića. Kubanac je osetio snagu i svu tragiku tog vremena... Istovetno: u Brazilu, Venecueli, Meksiku, SAD, Japanu, Rusiji, Kini, Evropi... moje kompozicije su prihvaćene i izvođene sa velikim entuzijazmom... Dakle, postoji nešto u mojoj muzici što se prepoznaje svuda po svetu. Naravno, bilo je teško "probijanje", to jest da srpski autor dospe na scenu, na binu sa svojim kompozicijama. No, kada je jednom stao pred publiku, SVE je bilo tu i SVE počinje da živi i "raste". Važna je volja i upornost i "vezanost" za zemlju iz koje potičete, jer ona HRANI! Nikad je se ne odreci, kao što reče Momčilo Nastasijević u "Korenom u kamenu".

Aleksandra V. Malušev, Danas

Povezani članci

vesti 5319905469156377757

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item