Jagoš Marković: Svaku tradiciju ubismo

Mladi nam odlaze iz zemlje, a stari sa ovog sveta su gladni i poniženi - kaže Jagoš Marković koji režira Molijerovog „Uobraženog bolesnika...

Mladi nam odlaze iz zemlje, a stari sa ovog sveta su gladni i poniženi - kaže Jagoš Marković koji režira Molijerovog „Uobraženog bolesnika“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Uprkos svemu, život mora da se hvata za gušu

























Poslednji komad čuvenog francuskog pisca, u čijem središtu je jedna porodica kao slika društva, slovi za njegov obračun s konzervativizmom, nadriučenjaštvom, šarlatanstvom... Naš proslavljeni reditelj kaže da nas Molijer daruje i smehom.
Molijer je kroz „Uobraženog bolesnika“ vivisekcirao stanje stvari u društvu...


- Kad se nenormalno, naopako i opako uspostavi ne samo kao normalno, ispravno i poželjno nego i kao uslov opstanka, tu pucaju i razum i duša. Mene osim slike društva zanima pojedinac, njegova sposobnost da voli ili ne voli, odnosi, porodica... Hipohondrija, o kojoj se, između ostalog, u komadu govori, jeste metafora za samoopsednutost, za neljubav, za ego, samim tim za otuđenje, za apokalipsu. Bez ljubavi čovek je nula, skamenjeni ego manijak sa ciljem banalnim. Kad se čovek skameni u sebičnosti, zar je živ?! 

A vaše viđenje naše situacije?


- Užasan galimatijas. Dugalić odlazi!? Što bi reko Šekspir u „Hamletu“ - ostalo je ćutanje. Pozorišta umesto sedam-osam premijera godišnje imaju maksimum po dve-tri i još treba da budu srećna i zahvalna ako imaju i toliko. Navedem li podatke o kulturnoj apokalipsi, neko će reći da „ima onih koji ni za hleb nemaju“ i reći će istinu. A ne znam hoće li iko makar šapnuti da je kultura hleb za dušu. Olja Bećković sklonjena je sa TV programa. Ko je voleo, ko nije, ja jesam, ali njena je emisija bila naše kulturno dobro, bila nam je koren u vremenu. Svaku tradiciju ubismo, a toliko se o njoj priča. Jadni su oni koji bez svakog mogu pa spadaju na sve lošije igrače. Jadni! I to nije najstrašnije!


Šta jeste?


- Mladi nam odlaze iz zemlje, a stari sa ovog sveta su gladni i poniženi.


Da li smo danas većinom Dugalići?


- Znam na šta mislite kad me to pitate i u tom smislu retorički bih odgovorio - da. Ali nismo u biti. On je glumac i ima petoro dece. A šta znači hraniti decu glumačkim hlebom, o tome ne bih. Treba čuvati dostojanstvo profesije. A i izbegnimo poređenja. Ona su često kobna. Zbog njih i jesmo nesložni... ko da se trkamo kome je teže. Biti čestit, biti glumac, biti roditelj, biti odgovoran i to danas u svemu ovome. Divim se Dugaliću i kao glumcu i kao roditelju i kao domaćinu. I svakome ko svoju malu barku uspeva da usmeri ka suštinski dobrom.


Kako živeti u tom galimatijasu o kom govorite?


- Mutna nam voda do po lica došla a samo blješte kojekakvi tzv. šoui i preglasna tzv. muzika dok se mi svađamo, u neslozi za vratove vatamo zajedljivi i jadni bez trunke svesti da bez opšteg dobra nema ni pojedinačnog. Uprkos svemu, sa uzvičnikom...


Jer...?


- Jer, uprkos svemu, život mora da se vata za gušu, da se živi, da se slavi... Mora, i to sa razlogom. Verujem u ljudsku snagu, elan, poslednje zrnce zdrave pameti... Verujem u ličnu odgovornost, verujem u rad, radujem mu se... Verujem u odnose sa drugim ljudima. To je naše jedino blago. Sve drugo prolazi. Slava svaka bledi, novac se troši...


Pa šta čoveku suštinski ostaje, šta je najvrednije?


- Odnosi sa drugim ljudima, emocije, ono što smo proživljavali u duši. I u pozorištu je tako, nama ne pripada rezultat, nama pripada samo proces kojim smo došli do rezultata, a on sam pripada onom višem, čemu služimo. Ali o tome neću... potrošene su reči. S godinama sve više shvatam da su empatija, nežnost, ljudskost - bit življenja. Bez ljudske dobrote čovek je ništa.


Verujete li političarima?


- U principu ne verujem uopštavanju, političari, Srbi, Hrvati, bogataši, crni, beli... Uz to idu razni pridevi, kao ono: siromašan - pošten. To su laži. Verujem ili ne verujem čoveku. Gledam glavu, ne bavim se kapom. Želim da među onima koji se bave politikom bude onih u čije dobre namere mogu verovati. Takođe, koliko god negovao svoju, nazovimo to, naivnost, glup nisam. Ne verujem im - naravno. Ali i ne bavim se njima. Nemam potrebu da im verujem.


Tatjana Nježić, Blic

Povezani članci

vesti 8422646612366126999

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item