Eduardo Galeano (1940 - 2015.)

Kad ode neko koga si mnogo voleo, najviše želiš da možeš makar još jednom da ga zagrliš. Da ga zagrliš kao što možda nikad ranije nisi;...

Kad ode neko koga si mnogo voleo, najviše želiš da možeš makar još jednom da ga zagrliš. Da ga zagrliš kao što možda nikad ranije nisi; da ga zagrliš i stegneš, kao da bi iscedio malo njegove duše preko svoje. 
Kad ode neko koga si voleo a video ga samo jednom, i dalje bi voleo da on vidi sve što gledaš svojim očima. Otišao je Galeano, koga smo tek voleli da vidimo...

***

OSNIVANJE PISMENA

Kada Irak još nije bio Irak, tamo su rođene prve pisane reči.
Liče na ptičje tragove. Zašiljenim štapićima na glini, majstorske ruke ih iscrtaše. Vatra, koja je ispekla glinu, sačuvala ih je. 
Vatra, koja uništava i spašava, i koja ubija i daruje život: poput bogova je; poput nas. Zahvaljujući vatri, glinene ploče nam sada i dalje pričaju ono što je ispričano hiljadama godina ranije u toj zemlji između dve reke.
U naše vreme Džordž V. Buš, možda u uverenju da je pisanje izumljeno u Teksasu, veselom nekažnjivošću pokrenuo je protiv Iraka rat do istrebljenja. Žrtava ima na hiljade i hiljade, i to ne samo među ljudima od krvi i mesa. I mnogo pamćenja je ubijeno.
Brojne glinene tablice žive istorije opljačkane su ili uništene tokom bombardovanja.
Na jednoj od njih je pisalo:
Mi smo prah i ništavilo.
Sve što radimo samo je vetar.


OD BLATA SMO

Prema verovanju starih Sumera, svet je zemlja između dve reke, a takođe između dva neba.
Na gornjem nebu žive bogovi koji naređuju.
Na donjem, bogovi koji rade.
I tako je i bilo, sve dok se donjim bogovima nije smučilo da dirinče, te je tako izbio prvi štrajk u svetskoj istoriji.
Nastala je panika.
Da ne bi umrli od gladi, gornji bogovi umesiše od blata žene i muškarce i postaviše ih da rade za njih.
Žene i muškarci rođeni su iz blata sa obala reka Tigrisa i Eufrata.
Od takvog blata sačinjene su i knjige koje o tome govore.
Prema kazivanju tih knjiga, umreti znači vraćati se blatu.


OD SUZA SMO

Pre nego što je Egipat postao Egipat, Sunce stvori nebo i ptice koje ga preleću, i stvori Nil i ribe koje ga preplivavaju, i podari zeleni život njegovim crnim obalama, koje se nastaniše biljkama i životinjama.
Tada Sunce, živototvorac, sede da posmatra svoje delo.
Sunce oseti duboko disanje tek rođenog sveta koji se otvarao pred njegovim očima, i začu njegove prve glasove.
Tolika lepota je bolela.
Sunčeve suze padoše na zemlju i od njih postade blato.
I od tog blata načinjeni su ljudi.


UMETNOST RATOVANJA

Pre dvadeset pet vekova kineski general Sun Cu napisao je prvi traktat o vojnoj taktici i strategiji. Njegovi mudri saveti se i dan-danas primenjuju na ratitištima, ali i u poslovnom svetu, gde se krv još i više proliva.
Između ostalog, general je govorio:
Ako si sposoban, glumi nesposobnost.
Ako si jak, pokaži slabost.
Kad si blizu, pretvaraj se da si daleko.
Nemoj nikada napadati tamo gde je neprijatelj moćan.
Uvek izbegavaj borbu koju ne možeš dobiti.
Ako si u nepovoljnijim okolnostima, povuci se.
Ako je neprijatelj ujedinjen, podeli ga.
Napreduj kad te ne očekuje
i tamo gde te najmanje očekuje, kreni u boj.
Da bi upoznao svog neprijatelja, upoznaj sebe.


CAR KOJI JE ŽIVEO GRADEĆI SVOJU SMRT

Kina se zove Kina (China), zbog Čina, Čina Šija Huanga, koji je bio njen prvi car.
On je ognjem i mačen osnovao naciju, dotle razdrobljenu među neprijateljskim kraljevstvima, nametnuo joj zajednički jezik i jedinstveni sistem težina i mera te stvori jedinstveni novac, kovan od bronze s malim otvorom po sredini. A da bi zaštitio svoje posede, podigao je Veliki zid, beskrajnu kamenu krestu koja probija geografsku kartu i koja je, dve hiljade dvesta godina kasnije, najposećenije vojničko utvrđenje na svetu.
Ali mu takve sitnice nisu nikad razvejale san. Njegovo životno delo bila je njegova smrt: njegov grob, njegov dvorac za posle.
Radovi na izgradnji počeli su onog dana kad je stupio na presto, u trinaestoj godini, i otada je mauzolej rastao iz godine u godinu, dok nije postao i veći od čitavog grada. Takođe se povećala vojska zadužena da ga pričuva, preko sedam hiljada konjanika i pešadinaca u svojim uniformama boje krvi i u crnim oklopima. Ove glinene vojnike, koji danas zadivljuju svet, modelirali su najbolji vajari. Rađali su se pošteđeni starenja i bili su nesposobni za izdaju.
Posmrtni spomenik bio je posao robijaša koji bi od icrpljenosti izdahnuli i bili bačeni u pustinju. Car je upravljao radovima čak i u najmanjim pojedinostima i postavljao je sve više zahteva. Veoma mu se žurilo. Njegovi neprijatelji su više puta pokušali da ga ubiju, a on se smrtno plašio da umre bez grobnog mesta. Putovao je prerušen i svake noći je spavao u drugoj postelji.
Tek, dođe dan kad je divovski posao okončan. Vojska je bila u punom sastavu. Isto tako i džinovski mauzolej, a on je bio pravo remek-delo. Svaka promena bila bi uvreda za njegovo savršenstvo.
A onda, kada car samo što nije napunio pola veka života, smrt dođe po njega, i on pođe za njom.
Velika pozornica je bila spremna, zavese su se već dizale, predstava tek što ne beše počela. On nije smeo da izostane. Bila je to opera za jedan jedini glas.


OSNIVANJE MEĐUNARODNE TRGOVINSKE ORGANIZACIJE

Trebalo je izabrati boga trgovine. Sa prestola na Olimpu, Zevs stade da prouči svoju porodicu. Nije morao dugo da razmišlja. Biće to Hermes.
Zevs mu pokloni sandale sa zlatnim malim krilima i poveri mu unapređenje trgovinske razmene, potpisivanje ugovora i očuvanje slobodne trgovine.
Hermes, koji je posle u Rimu preimenovan u Merkura, izabran je zato što je najbolje lagao.


EHO

Nekada davno nimfa Eho je umela da kaže. I tako ljupko je kazivala, da su njene reči delovale kao da nikad dotle nisu trošene, kao da ih nijedna usta nisu ranije izgovorale.
Ali boginja Hera, zakonita Zevsova supruga, prokle je u nekom od svojih čestih napada ljubomore. Eho doživi najgoru moguću kaznu: lišena bi sopstvenog glasa.
Odonda, nesposobna da kaže, samo ponavlja.
Običaj je to prokletstvo pretvorio u vrlo cenjenu vrlinu.


TALES

Pre dve hiljade šeststotinu godina u gradu Miletu jedan rasejani mudrac po imenu Tales šetao je noću i tako uhodeći zvezde, ponekad bi upao u bunar.
Radoznali Tales doznade tako da ništa ne umire, da se sve menja i da ničeg nema na svetu što nije živo, te da je na početku i na kraju sveg življenja voda. Ne bogovi, nego voda. Zemljotresi nastaju jer se more pokreće i remeti zemlju, ne zato što Posejdon opet nešto besni. I ne vidi oko zbog božanske milosti, nego zato što ono odražava stvarnost kao što reka odražava krošnje na obali. Pomračenja se dešavaju zato što mesec zaklapa sunce, ne zato što bi se sunce sklanjalo od srdžbe sa Olimpa.
Tales, koji u Egiptu beše naučio da misli, bez greške predskaza pomračenja, bez greške izmeri udaljenost sa koje su brodovi pristizali sa pučine, i uspe da tačno izračuna visinu Keopsove piramide na osnovu senke koju baca. Pripisuje mu se najslavnija teorema, kao i još četiri, a čak kažu da je otkrio elektricitet.
Ali možda je njegov veliki podvig u sasvim drugom: u tome što je umeo da živi kao što je živeo, bez prekrivača religije; bez utehe.


HOMER

Nije bilo nikoga i ničega. Čak ni utvara nije bilo. Samo nemo kamenje i poneka ovca u potrazi za travom među ruševinama.
Ali slepi pesnik je umeo da vidi, tamo, veliki grad kojeg više ni tada nije bilo. Video ga je opasanog bedemima, uzdignutog na brdu nad zalivom, i začuo je krikove i gromove rata koji ga beše razneo.
I opevao ga je. Bilo je to ponovno osnivanje Troje. Troja iznova porođena iz Homerovih reči, četiri i po veka nakon njenog razaranja. I Trojanski rat, osuđen na zaborav, postao je najčuveniji od svih ratova.
Istoričari kažu da je to bio trgovinski rat. Trojanci su bili zatvorili prolaz prema Crnom moru i skupo ga naplaćivali. Grci su uništili Troju da bi sebi prokrčili put na Istok preko Dardanela. Ali trgovinski je svaki, ili gotovo svaki rat koji je ikada izbio na svetu, i koji i dalje izbija. Zbog čega bi bio dostojan pamćenja jedan tako nemaštoviti rat? Trojansko kamenje se pretvaralo u pesak i samo pesak, ispunjavajući svoju prirodnu sudbinu, kada ga je Homer ugledao i saslušao.
To što je on opevao, zar je puki izmišljaj?
Da li je delo mašte tih hiljadu dvesta lađa poslatih da oslobode Jelenu, kraljicu rođenu iz jajeta labuda?
Zar je Homer izmislio da je Ahilej vukao pobeđenog Hektora vezanog za konjska kola i tako ga više puta okretao oko zidina opkoljenog grada?
I ta priča o Afroditi koja pokrovom od čarobne magle prekriva Parisa kad ga je ugledala onako izgubljenog, ta da nije i ona čisto buncanje, ili pak pijanstvo?
Pa Apolon, dok vodi smrtonosnu strelu do Ahilejove pete?
Da li je Odisej, alijas Uliks, tvorac ogromnog drvenog konja koji je prevario Trojance?
Šta je istina o Agamenonovom kraju, o kraju pobednika koji se vratio iz tog rata nakon deset godina a da bi ga žena ubila na kupanju?
Te žene i ti muškarci, i te boginje i bogovi koji su tako slični nama, tako ljubomorni, osvetoljubivi, tako skloni izdajama, jesu li oni postojali?
Stvarno, ko to zna.
Jedino izvesno je da postoje.


KNJIŽEVNO OSNIVANJE PSA

Argus je bio ime stookog džina i jednog grčkog grada od pre četiri hiljade godina.
Argus se isto tako zvao jedini koji je prepoznao Odiseja kada je, prerušen, stigao u Itaku.
Homer nam je ispričao da se Odisej vratio, nakon mnogo rata i mnogo mora, i da se primakao svojoj kući izdajući se za bolnog, lomnog i odrpanog prosjaka.
Niko nije shvatio da je to on.
Niko, izuzev prijatelja koji više nije mogao da laje niti je mogao da hoda, čak nije mogao ni da se pomera. Argus je ležao pred vratima nekog ambara, napušten, oprhvan krpeljima, u iščekivanju smrti.
Kada je video, ili, možda, nanjušio tog prosjaka dok se bliži, podigao je glavu i zavrteo repom.


OSNIVANJE GRAĐANSKE NESIGURNOSTI

Grčka demokratija volela je slobodu, ali je živela od svojih zatvorenika. Robinje i robovi su njive orali,
puteve krčili,
planine u potrazi za srebrom i kamenjem prokopavali,
kuće gradili,
odeću tkali,
obuću ušivali,
kuvali,
prali,
metlom čistili,
koplja i oklope, motike i čekiće kovali,
radost na svetkovinama i po burdeljima pružali
i podizali decu svojih gospodara.
Rob je bio jeftiniji od mazge. Ropstvo, ta prezrena tema, retko se pojavljivalo u poeziji, u pozorištu ili na slikama koje su ukrašavale krčage i zidove. Filozofi su ga prenebregavali, osim kada bi trebalo da potvrde da je to prirodna sudbina nižih bića, te da pozovu na uzbunu. S robovima valja biti na oprezu, poručivao je Platon. Robovi, govorio je, imaju tu neumitnu sklonost da mrze svoje gospodare te jedino stalno motrenje na njih može da spreči da nas sve ne poubijaju.
Aristotel je tvrdio da je vojna obuka građanstva neophodna zbog vladajuće nesigurnosti u društvu.


KLEOPATRA

Njene dvorkinje je kupaju u magarećem mleku i medu.
Pošto su je potopile u melem od jasmina, krinova i latica orlovih noktiju, njeno obnaženo telo polažu na svilene jastuke ispunjene perjem.
Preko njenih sklopljenih kapaka spušteni su tanki režnjevi aloje. Na licu i na vratu stavljene su obloge od volovske žuči, nojevih jaja i pčelinjeg voska.
Kad ustaje sa popodnevnog dremeža, mesec je već na nebu.
Dvorkinje natapaju njene dlanove ružama a stopala joj orošavaju eliksirima od badema i pomorandžinog cveta. Pazusi joj mirišu na limun i cimet a pustinjskim urmama zamirisana joj je kosa, sjajna od orahovog ulja.
Onda dolazi na red šminkanje. Prah skarabeja boji njene obraze i usne. Prah antimona podvlači njene veđe. Lapislazuli i malahit nanose senke, plave i zelene, oko njenih očiju.
U svom aleksandrijskom dvorcu Kleopatra pristupa svojoj poslednjoj noći.
Poslednja faraonka,
ona koja nije bila tako lepa kao što pričaju,
ona koja je bila bolja vladarka nego što se priča,
ona koja je govorila nekoliko jezika i poznavala ekonomiju i druge muške tajne,
ona koja je zasenila Rim,
ona koja je delila postelju i vlast sa Julijem Cezarom i sa Markom Antonijem,
nosi sada svoju najbleštaviju odoru i lagano seda na presto dok rimske trupe nadiru protiv nje.
Julije Cezar je mrtav, Marko Antonije je mrtav.
Egipatska odbrana pada.
Kleopatra izdaje naređenje da se otklopi prućana košarica.
Zvečarka se odmah začuje.
Zmija isklizava.
I kraljica Nila razgrće tuniku i, blistave od zlatnog praha, gole grudi nudi zmiji.


MARKO POLO

Bio je utamničen u Đenovi kada je izdiktirao svoju putopisnu knjigu. Njegovi drugovi na robiji sve su mu verovali. Kad bi slušali pustolovine Marka Pola tokom tih dvadeset sedam godina putovanja stazama i bogazama Orijenta, svi zatvorenici su listom bežali iz tamnice te putovali s njim.
Tri godine kasnije venecijanski robijaš odštampao je svoju knjigu. Da tako kažemo, odštampao ju je, jer štampa nije tada postojala u Evropi. Nekoliko ručno izrađenih kopija je pušteno u opticaj. Malobrojni čitaoci na koje je Marko Polo naišao nijednu reč mu nisu poverovali.
Mora da trgovac bulazni: šta kaže, da se vinske čaše same od sebe dižu u vazduh i da stižu do usana velikog Kana a da ih niko nije dotakao? I da ima pijaca gde je afganistanska dinja cena jedne žene? Najsaosećajniji rekoše da je poremetio pameću.
Na Kaspijskom moru, put planine Ararat, ovaj namernik poremećenog uma beše video ulje koje gori, a na planinama Kine još i kako gori kamenje. U najmanju ruku je smešno to da Kinezi imaju papirnati novac, novčanice na kojima je mongolski car stavio pečat, i brodove kojima plovi više od hiljadu ljudi. Jedino grohot zavređuje jednorog iz Sumatre i raspevani pesak u pustinji Gobi, a ono sa tkaninama koje se podsmevaju vatri u naseljima po kojima je prošao Marko Polo, dalje i od Taklinakana, pa to je prosto nemoguće.
Vekovima posle toga saznalo se:
ulje koje gori je sirova nafta;
kamenje koje gori, ugalj;
Kinezi su još pre petstotinu godina koristili papirnati novac, a njihovi brodovi, deset puta veći od evropskih, imali su voćnjake sa svežim voćem kako mornari ne bi oboleli od skorbuta;
jednorog je bio nosorog;
vrhovi pustinjskih dina su zavijali usled vetra;
i od azbesta je bila vatrostalna odeća.
U doba Marka Pola, Evropa nije znala za naftu, za papirnati novac, za velike brodove, za nosoroge, za visoke dine, a ni za azbest.


ŠTA NISU SVE IZMISLILI KINEZI

U detinjstvu sam saznao da je Kina zemlja koja se nalazi s druge strane Urugvaja i da tamo može da se stigne ako se ima dovoljno strpljenja da se iskopa dovoljno velika jama.
Potom sam nešto naučio iz istorije čovečanstva, ali istorija čovečanstva je bila, a i dalje je, istorija Evrope. Ostatak sveta je ležao, a i dalje leži, u pomrčini. Isto tako i Kina. Ništa ili gotovo ništa ne znamo o prošlosti naroda koji je izmislio takoreći sve.
Svila je tamo rođena, pre pet hiljada godina.
Pre svih, Kinezi su otkrili, imenovali i uzgojili čaj.
Bili su prvi koji su so izvlačili iz dubokih bunara, i prvi koji su u svojim kuhinjama i u svojim lampama koristili gas i petrolej.
Napravili su lake plugove od gvožđa i mašine za sejanje, vršidbu i žetvu, dve hiljade godina pre nego što će Englezi mehanizovati svoju poljoprivredu.
Izumeli su busolu hiljadu i sto godina pre nego što su evropski brodovi počeli da ih koriste.
Hiljadu godina pre Nemaca, otkrili su da vodenice mogu da daju energiju njihovim gvozdenim i čeličnim pećima.
Pre hiljadu devetstotinu godina izumeli su papir.
Knjige su štampali šest vekova pre Gutemberga, i dva veka pre njega u svojim štamparijama su upotrebljavali pokretne kalupe slova od metala.
Pre hiljadu dvesta godina izmislili su barut, a jedan vek kasnije i top.
Pre devetstotinu godina stvorili su predilice za svilu, na pedal, koje su Italijani kopiranjem preuzeli sa dva veka zakašnjenja.
Takođe su izmislili kormilo, preslicu, akupunkturu, porcelan, fudbal, karte, baterijsku lampu, pirotehniku, zmaj od papira, papirnate novčanice, mehanički časovnik, seizmograf, lak, fosforescentni papir, mašinice za ribolovačke štapove, viseći most, kolica, kišobran, lepezu, uzengiju, potkovicu, ključ, četkicu za zube i još neke takve sitnice.


SNAGA VERE

Tokom šest vekova Sveta inkvizicija je u više zemalja kažnjavala buntovnike, jeretike, veštice, homoseksualce, pagane...
Mnogi su skončali na lomači, a na zelenom drvetu su izgoreli oni koji su bili osuđeni na tihu vatru. Još mnogi drugi su podvrgnuti mučenju. Evo i nekoliko od alatki upotrebljavanih radi izvlačenja priznanja, ispravljanja uverenja i širenja strahopoštovanja:
bodljikava ogrlica,
viseći kavez,
gvozdeni povez koji sprečava neugodne krikove,
testera koja te polako seče na pola,
strug za drobljenje prstiju,
strug za gnječenje glave,
klatno za lomljenje kostiju,
stolica sa šiljcima,
duga igla koja probija do đavoljih mladeža,
gvozdene kandže koje čupaju meso,
užarena klešta,
sarkofazi iznutra optočeni ekserima,
gvozdeni kreveti koji se rastežu dok ruka ili noga ne budu otkinute,
bičevi sa klinovima ili sečivom na vrhu volovske žile,
burad ispunjena izmetom,
okovi za noge, teške kugle, lanci, alke, šilo,
kruška koja se otvara i razvaljuje usta jeretika, čmar homoseksualaca i vaginu Sotoninih ljubavnica,
steg koji drobi grudi veštica i preljubnica,
vatra na stopalima
i tako još neka oruđa vrline.


ĐAVOLJA POSLA

Konstantinopolj je pao nekoliko godina pre nego što je Martin Luter upozorio da Sotona ne boravi samo među Turcima i neverama, nego i u našem sopstvenom domu: nalazi se u hlebu koji jedemo, u piću koje pijemo, u odeći koju oblačimo i u vazduhu koji dišemo. 
I tako je bilo i nadalje.
Vekovima kasnije, leta Gospodnjeg 1982, Đavo se usudi da u ženskom izdanju poseti Vatikan. Pred tom ženom koja je urlala dok se vukla po podu, papa Jovan Pavle II stupi u borbu prsa u prsa protiv Nečastivog. Na uljeza sruči đavoubistvene egzorcizme jednog drugog pape, Urbana VIII, koji u minula vremena iz glave Galilea Galileja isčupa đavolsku pomisao da se svet okreće oko Sunca.
Kada se u izdanju stipendistkinje Demon pojavio u Ovalnoj sali Bele kuće, predsednik Bil Klinton ne posegnu za tim zastarelim katoličkim metodom. Tokom tri meseca predsednik rasterivaše Poganog sručujući brdo bombi na Jugoslaviju.


LEONARDO

Kad mu je bilo dvadeset i nešto godina, čuvari javnog morala, Oficiri noći, izvukoše Leonarda iz radionice maestra Verokija i baciše ga u ćeliju. Proveo je tamo dva meseca bez spavanja, bez disanja, prestravljen pretnjom lomače. Homoseksualnost se plaćala vatrom, a na osnovu anonimne dojave on je bio optužen za vršenje sodomije nad licem po imenu Đakopa Saltrelija. 
Oslobođen je usled nedostatka dokaza te se vratio kući.
Potom je naslikao čitav niz remek-dela, većinom nedovršena, koja su u istoriji umetnosti otvorila sfumato i kjaroskuro;
napisao je basne, legende i kulinarske recepte;
do savršenstva je nacrtao, prvi put, ljudske organe, izučavajući anatomiju na leševima;
potvrdio je da se svet okreće;
izmislio je helikopter, avion, bicikl, podmornicu, padobran, mitraljez, granatu, minobacač, tenk, pokretnu dizalicu, plutajuću bušilicu, mašinu za pravljenje špageta, rende za hleb...
a nedeljom je kupovao ptice na pijaci i otvarao im kavez.
Oni koji su ga poznavali govorili su da nikad nije ženu zagrlio, ali iz njegove ruke nastao je najpoznatiji portret svih vremena. I bio je to portret žene.


OSNIVANJE VILJUŠKE

Kažu da je Leonardo hteo da usavrši viljušku stavljajući joj tri zuba, ali mu je ispala previše slična trozupcu Kralja pakla.
Vekovima pre toga, sveti Petar potkaza tu novost prispelu iz Bizantije:
- Bog nam ne bi podario prste da je hteo da koristimo tu satansku spravu.
Kraljica Elizabeta iz Engleske i Kralj sunca iz Francuske jeli su rukama. Pisac Mišel de Montenj pregrizao bi prste kad god bi ručao u žurbi. Svaki put kad je muzičar Klaudio Monteverdi bio prinuđen da koristi viljušku, iskupio bi se plaćanjem tri mise zbog počinjenog greha.


OSNIVANJE VAKCINE

Početkom osamnaestog veka velike boginje su godišnje odnosile život pola miliona Evropljana.
U to doba ledi Meri Montegju, supruga engleskog ambasadora u Istambulu, pokušala je da Evropu upozna sa jednim starim preventivnim metodom koji se primenjivao u Turskoj: blagi nanos gnoja izazvanog boginjama stvarao je imunitet pred kugom ubicom. Ali su ljudi ismejali tu ženu koja se zanosi naukom, a u stvari donosi praznoverje iz tamo nekih mnogobožačkih krajeva.
Sedamdeset godina kasnije engleski lekar Edvard Džener ubrizgao je baštovanovom sinu, osmogodišnjem dečaku, takozvane kravlje boginje, koje su inače desetkovale stada, ali koje nisu bile štetne po ljude. Tek posle mu je dao smrtonosne boginje. Dečaku se ništa nije desilo.
I tako je rođena vakcina, koja svoj život duguje jednom detetu posluge pretvorenog u laboratorijsko zamorče, dok svoje ime duguje latinskoj imenici vacca, u značenju „krava“.


PRETEČA KAPITALIZMA

Engleska, Holandija, Francuska i još neke zemlje trebalo bi da mu podignu spomenik.
Dobar deo moći potiče im od zlata i srebra koji je on ukrao, pokrao; potiče im iz gradova koje je on spalio; od galija koje je ispraznio; od robova koje je zarobio.
Neki daroviti vajar bi morao valjano da izvede lik ovog naoružanog poslenika kapitalizma u nastajanju: bodež među zubima, crni povez preko oka, drvena noga, ruka sve sa kukom, papagaj na ramenu.


PLOVEĆI KAVEZI

Trgovac robljem koji je najviše voleo slobodu svojim najboljim brodovima nadenuo je imena „Volter“ i „Ruso“.
Neki trgovci Crncima svoje brodove krstiše crkvenim imenima: „Duše“, „Milosrđe“, „Prorok David“, „Isus“, „Sveti Antun“, „Sveti Mihailo“...
Drugi su pak ostavljali svedočanstvo svoje privrženosti čovečanstvu, prirodi i ženama: „Nada“, „Jednakost“, „Prijateljstvo“, „Junak“, „Duga“, „Golub“, „Slavuj“, „Kolibri“, „Želja“, „Božanstvena Beti“, „Mala Poli“, „Slatka Sesi“, „Smerna Hana“.
Najiskreniji brodovi zvali su se „Zavojevač“ i „Nadzornik“.
Ove tovare radne snage nisu najavljivali sirenama niti vatrometom prilikom stizanja u luku. Nije bilo potrebno. Po mirisu se već znalo, izdaleka.
U potpalublju se gomilala smrdljiva roba. Robovi su ležali zajedno i danju i noću, nepokretni, dobro priljubljeni kako se prostor ne bi rasipao, te su pišali jedni preko drugih; jedni preko drugih su srali, lancima vezani svi zajedno, vrat za vrat; zglavak za zglavak; gležanj za gležanj, svi vezani lancima za duge gvozdene šipke.
Mnogi su umirali tokom okeanske plovidbe.
Stražari su svakog jutra bacali tu balast u more.


ZAHVALNOST

Iz godine u godinu krajem novembra u Sjedinjenim Američkim Državama slavi se Dan zahvalnosti. Tako nacija izražava svoju zahvalnost Bogu i Indijancima koji su u saradnji sa Bogom doprineli spasenju osvajača.
U zimu 1620. Bog beše pobio polovinu Evropljana pristiglih na „Majflaueru“. Naredne godine odluči da spase preživele. Indijanci im pružiše utočište, krenuše u lov i u ribolov za njih, naučiše ih da gaje kukuruz, da prepoznaju otrovne biljke, da otkriju one koje su lekovite i da pronalaze orahe, borovnicu i drugo šumsko voće.
Spašeni su spasiocima priredili svečanost u znak zahvalnosti. Svečanost je održana u engleskom naselju Plimut, koji se doskora zvao Patukset, ali to naselje bi desetkovano boginjama, difterijom, žutom groznicom i drugim novitetima iz Evrope.
To je bio prvi i poslednji Dan zahvalnosti kolonijalnog doba.
Kada su koloni nagrnuli na domorodačke zemlje, kucnu čas istine. Zavojevači, koji su same sebe nazivali svetim a isto tako i odabranim, prestali su da Indijance zovu starosedeocima, jer su se pretvorili u divljake.


SREDNJOJ AMERICI CEPAJU KARTU

Fransisko Morasan nije poginuo nakon prve paljbe streljačkog voda. Ustao je tada kako je znao i umeo, i lično naložio da se gađanje poboljša, te naredio ponovno otvaranje vatre.
Potom mu je metak raspolovio glavu.
Raspolovljena je tada i Srednja Amerika. Pet komada, kojih danas ima šest. Tih šest zemalja, koje se uzajamno omalovažavaju i nikako da se između sebe zavole, u Morasanovo vreme su bile jedna jedinstvena republika.
On je bio na čelu Srednje Amerike od 1830. do 1838. Želeo je da ta Amerika bude ujedinjena, i za to ujedinjenje se borio.
Pred poslednju borbu skupio je osamdeset ljudi protiv njih pet hiljada.
Kad je ušao u San Hose na Kostariki, privezan za konja, svetina ga je ćutke ispratila pogledom.
Neposredno posle toga mu je presuđeno pa je streljan i još satima je kiša šibala po njemu.
Kad se Morasan rodio u Hondurasu nije bilo nijedne javne škole niti bilo kakve bolnice u koju bi siromašni mogli da stupe pre nego što pređu u grob.
Morasan pretvori samostane u škole i bolnice, u Hondurasu i u celoj Srednjoj Americi, i crkveni velikodostojnici proglasiše da je ovaj Sotona izgnan iz neba kriv za bogine i za sušu i za rat koji Crkva povede protiv njega.
Trinaest godina nakon Morasanovog pada, Vilijem Voker izvede invaziju tih zemalja.


PREDODREĐENI

Godine 1856. Vilijam Voker sebe proglašava predsednikom Nikaragve.
Svečani čin uključuje besede, vojne parade, mise i banket za pedeset i tri zdravice zalivene evropskim vinima.
Nedelju dana kasnije američki ambasador Džon H. Viler zvanično priznaje novog predsednika, i u svom govoru ga poredi sa Hristiforom Kolumbom.
Voker nameće Nikaragvi Ustav iz Lujzijane i vaspostavlja ropstvo, koje je trideset godina unazad bilo ukinuto u celoj Srednoj Americi. To čini zarad dobra Crnaca, jer niže rase ne mogu da se takmiče sa belom, ako im se ne omoguči beli gospodar koji će upravljati njihovim snagama.
Ovaj podvižnik iz Tenesija, poznat i kao „Predodređeni“, naloge prima neposredno od Boga. Jektikav, tmuram i večito u crnini, staje na čelu bande plaćenika regrutovanih po lukama koji za sebe tvrde da su vitezi Zlatnog kruga, dok sebe takođe skromno nazivaju i Falangom besmrtnih.
Five or none, obnaroduje Voker dok kreče u pohod na celu Srednju Ameriku.
Pet srednjeameričkih zemalja, rastavljene, posvađane i zatrovane međusobicama barem za trenutak uspostavljaju izgubljeno jedinstvo: ujedinjuju se protiv njega.
Godine 1860. ga streljaju.


MEKSIKU CEPAJU KARTU

Između 1833. i 1855. Antonio Lopes de Santa Ana bio je jedanaest puta predsednik Meksika.
U tom periodu Meksiko gubi Teksas, Kaliforniju, Novi Meksiko, Arizonu, Nevadu, Jutah i dobar deo Kolorada i Vajominga.
Meksiko je sveden na polovinu povoljne cene od svega petnaest miliona dolara i odgovarajuću količinu mrtvih vojnika, Indijanaca i meleza koji nisu nikad pobrojani.
Sakaćenje je počelo u Teksasu, koji se dotle zvao Tehas, na španskom: crepovi. Tamo je ropstvo bilo zabranjeno. Sem Hjuston i Stiven Ostin, vlasnici Crnaca, predvodiše pohod kojim je ropstvo ponovo ustaljeno.
Ti kradljivci tuđih zemalja danas su heroji slobodarstva i otadžbinski gorostasi. Zdravstvo i kultura nose njihova imena. Hjuston pruža lečenje ili utehu najtežim bolesnicima, dok Ostin uvećava ugled intelektualaca.


ADINA GODIŠTA

U osamnaestoj beži u naručje svog vaspitača.
U dvadesetoj se udaje, ili je udaju, uprkos dokazanoj nesposobnosti za kućne poslove.
U dvadesetprvoj počinje da na svoju ruku proučava matematičku logiku. Nisu to najprikladnije radinosti za jednu damu, ali porodica pristaje na njen hir jer će možda tako da se privoli pameti te se tako spase ludila na koje je osuđena očevim nasleđem.
U dvadesetpetoj izmišlja nepogrešiv sistem, zasnovan na teoriji verovatnoće, kako bi ipak nešto i sama zaradila na konjskim trkama. U zalog daje porodični nakit. Gubi sve.
U dvadesetsedmoj objavljuje jedan prekretnički rad. Ne potpisuje ga svojim imenom. Zar da žena potpisuje naučni rad? Taj rad ju je načinio prvim programerom u istoriji: predlaže nov sistem za izdavanje komandi mašini koja tekstilne radnike rasterećuje najteže rutine.
U tridesetpetoj oboljeva. Lekari postavljaju dijagnozu: histerija. U stvari, ima rak.
Godine 1852, u tridesetšestoj, umire. Kad mu je bilo isto toliko, umro je njen otac, lord Bajron, pesnik, koga nikad nije videla.
Vek i po kasnije, u njenu čast, Adom je nazvan jedan od programskih jezika računara.


ONI SU ONE

Godine 1847. tri romana potresaju engleske čitaoce.
Orkanski visovi Elisa Bela iznose razdirući slučaj strasti i osvete. Agnes Grej Aktona Bela razotkriva licemerje porodične institucije. Džejn Er Karera Bela veliča odvažnost nezavisne žene.
Niko ne zna da su autori autorke. Braća Bel su sestre Bronte.
Te krhke device, Emili, Ana i Šarlota, usamljenost čine podnošljivijom pišući poeziju i prozu u nekoj zabiti jorkširskih gudura. Nezvane u muškom carstvu književnosti, stavile su obrazine muškarca kako bi im kritičari oprostili bezobrazluk, ali kritičari su po običaju nemilosrdni, pogotovo što su ta dela sirova, surova, uvredljiva, neotesana, bahata, pohotljiva...


PROMENA IMENA

Naučila je da čita čitajući brojeve. Igranje brojevima ju je najviše zabavljalo i noću je sanjala Arhimeda.
Otac je zabranjivao:
- Nije to za žene - govorio bi.
Kada je Francuska revolucija osnovala Politehničku školu, Sofi Žermen je bilo osamnaest godina. Požele da se upiše. Vrata joj zatvoriše pred nosem:
- Nije to za žene - rekoše joj.
Za sebe, sasvim sama, prionu na učenje, na istraživanje, na izumevanje.
Poštom je slala svoje radove profesoru Lagranžu. Sofi bi se potpisala kao mesje Antoan-Ogist Le Blan, pa bi tako izbegla da joj profesor odgovori:
- Nije to za žene.
Dopisivali se tako desetak godina, kao matematičar s matematičarem, a onda profesor doznade da je on ona.
Od tog trenutka Sofi je bila jedina žena koja je prihvaćena na muškom Olimpu evropske nauke: u matematici, produbljujući teoreme, potom i u fizici, gde je izvela koreniti zaokret u vezi sa elastičnim površinama.
Jedan vek kasnije njen doprinos omogućio je, između ostalog, da i Ajfelov toranj bude izvodljiv.
Na tornju su ugravirana imena mnogih naučnika.
Sofijinog nema među njima.
Na umrlici iz 1831. navedena je kao rentijerka, nikako kao naučnica.
- Nije to za žene - reče grobljanski službenik.


VERMEROVO VASKRSENJE

Njegova dela su se prodavala za džabe kad je preminuo. Godine 1676. udovica je dvema slikama isplatila dug pekaru.
Potom je Vermer iz Delfta kažnjen zaboravom.
Trebalo je da prođe dva veka da bi se vratio u svet. Vratili su ga impresionisti, kao lovci na svetlost. Renoar je kazao da je portret žene koja veze čipku najlepša slika koju je ikad video.
Vermer, letopisac trivijalnosti, slikao je samo svoj dom i tek ponešto iz komšiluka. Žena i kćeri su mu bile modeli, a teme pokućstvo. Vazda isto, nikad jednako: u toj domaćoj jednoličnosti, on je uspeo da otkrije, kao i Rembrant, sunca koja im je tamno nebo severa uskraćivalo. 
Na njegovim slikama nema hijerahije. Niko nije svetliji od ostalih. Svetlost vaseljene tajno treperi na čaši crnog vina, kao i u ruci koja je prinosi; na pismu, kao i na očima koje ga čitaju; na izlizanom tepihu, kao i na licu te devojke. Koja gleda u tebe.


TESLA

Nikola Tesla je oduvek govorio da je izmislio radio, ali Nobela dobi Markoni. Nakon višegodišnjeg parničenja, godine 1943. Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država priznade da je Teslin patent stariji, ali Tesla nije to saznao. Već je pet meseci spavao u grobu.
Tesla je oduvek govorio da je izumeo generator naizmenične struje koji danas osvetljava gradove diljem sveta, ali taj izum je pušten u rad tek kad su na elekričnu stolicu sprženi osuđeni na smrt, što izumitelja iznese na rđav glas.
Tesla je oduvek govorio da je kadar da upali sijalicu bez žica i to na četrdeset kilometara udaljenosti, ali kad u tome uspe podignuta je elektrana u Koloradu Springsu gde su ga meštani motikama najurili.
Tesla je oduvek govorio da je izmislio čelične čovečuljke kojima se upravlja na daljinu, te putem munja koje iznutra snimaju telo, ali malo njih je ozbiljno shvatalo tog cirkuskog čarobnjaka koji je vodio prijateljske razgovore sa Markom Tvenom i primao poruke sa Marsa.
Tesla izdahnu u njujorškom hotelu jednako ispražnjenih džepova kao što su mu i bili šezdeset godina ranije, kad se iskrcao sa broda koji ga je kao Srbina doveo iz hrvatskih krajeva Austrougarske monarhije. Sada je Tesla naziv za mernu jedinicu magnetske indukcije, kao i za turbin koji proizvodi i više od miliona volta.

***

Beleška o piscu: Eduardo Galeano rođen je 1940. u Montevideu, glavnom gradu Urugvaja. Od prve polovine sedamdesetih živi u argentinskom izgnanstvu, potom prelazi na katalonske obale Sredozemlja. Početkom 1985. vraća se u Montevideo, gde sada živi, šeta i piše.
Autor je više knjiga, prevedenih na brojne jezike. Bez griže savesti, Galeano ruši podele na književne rodove. Kroz delo u kojem se stapaju prozno kazivanje i esejističko promišljanje, poezija i hronika, njegove knjige obuhvataju glasove duše i ulice.
Dobitnik je veoma uglednih nagrada širom sveta, a kod nas je još odranije poznata njegova nezaobilazna knjiga Otvorene žile Latinske Amerike, iz 1971. 
Za ovaj prilog prevedeni su odlomci njegove najnovije knjige, objavljene 2007. pod naslovom Ogledala. 
Jer, ogledala su prepuna ljudi. Nevidljivi nas tada vide, zaboravljeni nas se onda sećaju; kad njih vidimo, vidimo sebe. Kada odlazimo: odlaze li i oni?

Autor prevoda i beleške o piscu: Silvija Monros Stojaković

Povezani članci

vesti 1603968282582254687

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item