Осврт: Повијест самоубица

"Дан без ноћи и ноћ без дана", Радо Димитријевић, Завод за уџбенике и наставна средства, 2014. Роман "Дан без ноћи и но...

"Дан без ноћи и ноћ без дана", Радо Димитријевић, Завод за уџбенике и наставна средства, 2014.

Роман "Дан без ноћи и ноћ без дана" писца Раде Димитријевића покушај је да се у романескну одору заогрне живот Бранка Ћопића. И то прије свега онај живот непосредно прије Ћопићевог самоубиственог скока са Савског моста у Београду. Тема је несумњиво потентна за романописање имамо ли на уму све што се односи на Ћопићеве животне и интелектуалне компликације. Које су га, у то нема сумње, током година на посебан начин обликовале, те учиниле од њега писца који јесте био контроверзна личност. Наравно, под тиме мислим, прије свега, да је био личност која, без обзира на то како се то у првом плану чинило, искаче из сваке шематике. Писца под теретом тога да је дјечији, сатиричар проказан као опасан по систем, али ипак пуштен да се бави писањем, морао је доживјети нека психолошка напукнућа која су оставила дубок траг у његовој личности. Тај сегмент свакако представља плодно чвориште за умјетничко бављење Ћопићем. Додамо ли томе неминовно трагично скончање које је овај писац доживио, онда нам се у простору литературе отвара низ могућности за обликовање снажне приче. Сви елементи су готово надохват руке, овиси сада само шта је писац кадар од тога препознати и како то успјешно уобличити.

Романсирана биографија

Уопште узевши, изузетно је занимљиво умјетничко стварање које се на тај начин бави знаменитим личностима. Јер простори живота остављају толико много могућности да се исприча прича, да пред нама "ускрсну" истински књижевни јунаци, који се одвајају од личности самог историјског субјекта, који је иницијалан да би прича уопште била могућа. То је, са друге стране, и мач са двије оштрице, јер на тај начин приступити неком писцу ни најмање није једноставно. На том путу бројне су могућности упадања у контрадикције, јер како наћи помирење за оно што је фактографија и чињеница пишчевог живота, са оним што је поглед трећег лица? Наизглед се то питање доима лако рјешивим. Па то је књижевност, рећи ће неки зналац, потребно је само препустити се причи, не обазирати се на та преливања. Јасно, али то је посао који изискује веома истанчан осјећај за микстуру онога што је почетна тема писања, те онога што је имагинација писца који настоји исписати умјетничку приповијест о некој сада већ историјској личности. Једна могућност у том погледу јесте исписати романсирану биографију која ће се кретати од почетне тачке живота до његовог краја, бавећи се свим оним сегментима који су били ломни тренуци тог живота. Тачније, обрађујући све оне рукавце животне стихије који су од писца или неке друге значајне личности учинили оно што он из удаљене перспективе времена данас значи. На тај начин долазимо до једног прегледа живота, који, наравно, сам по себи може из анегдоталног прећи у оно што је фикција и тако досећи умјетнички простор. Са друге стране, могуће је исписати причу која је посве лишена биографских детаља неког писца, али ипак јесте прича о њему. Занимљив примјер тога у нашој књижевности, рецимо, јесте прича "Дуг" Данила Киша, у којој овај писац пише о предсмртним Андрићевим часовима. Само је, дакле, важно ухватити књижевно потентне сегменте једне личности, па била она и историјски утемељена као у овом случају, све остало је вјештина плетења приче. 

"Дан без ноћи и ноћ без дана" је у том погледу веома занимљиво структуриран роман. Димитријевић своју причу одваја од онога што је Ћопићева биографија у правом смислу те ријечи. Наравно, он не лишава свој рукопис неких међаша Ћопићевог стварног живота, који су му потребни да би развукао платно приче на разбоје, али се у развоју приче тих биографских сегмената посве ослобађа и улази у простор чисте фикције. Цијела прича почиње онога тренутка када наратор, писац који путује, случајно на аутобуској станици у раним јутарњим часовима сретне непознату старицу. Она га запричава, приповиједа му о Бранку, о њему самом и његовом путу, он у чуду покушава да је отјера као привиђење, али му, док се покушава ријешити старице, аутобус којим је требао наставити свој пут бјежи. Јутром сазнаје да је аутобус доживио тешку саобраћајну несрећу и да су сви путници у њему страдали. Све што се од тог момента дешава у роману јесте низ испреплетених рукаваца приче којима се кроз самог наратора, лик писца на путовању, старицу коју је срео и лик Бранка Ћопића, настоји исприповиједати оно што је Ћопића нагнало на самоубиствени скок. Исприповиједани су лични сусрети старице и Бранка, његова никад прежаљена љубав, систем који га настоји уништити, сјећања на дјетињство као извор свег добра у животу, али и прича о старици која живи на рубу егзистенције, која копа по сметљишту и живи као сјена. Оно што је такође важан сегмент овог романа, у којем је Ћопићево самоубиство лајтмотивско, јесте чињеница да он покушава истражити просторе самоубилачких намјера човјека. Није стога случајно што Радо Димитријевић у ово "истраживање" Ћопићеве скрхане личности уводи умоболничке дане Петра Кочића, као и друге ликове чији је суицидални животни усуд уписна у сваки њихов корак. Само се чека када ће наступити посљедња сцена у том већ унапријед познатом чину. Преплићући више наративних перспектива, писац ствара колоплет самоубилачког виђења свијета, који свједоћи о страхотном терету самог живота. 


Притисци на Бранка

На нивоу сижејне градње и смјењивања перспектива, Димитријевић је успио направити прилично успјелу романескну творевину. Варирањем гласова који приповиједају - било да је то сам Бранко Ћопић или умјесто њега "говори" неки "његов" рукопис уметнут као епизода у роман, или да је то писмо које сама старица оставља лику писца који путује – постигнута је динамика која овај роман чупа из досаде хроничарског приповиједања. Оно што ипак недостаје роману "Дан без ноћи и ноћ без дана", јесте узлет ка другачијем понирању у Ћопићеву личност, својеврсна инцидентност у њеном третирању. Шта под тиме подразумијевам? Сви сегменти за градњу таквог романа овдје су били присутни; и Ћопићеви сукоби са системом, и непрежаљени губитак из младости, и растрганост између сјећања и живота, али ипак Димитријевић не успијева преовладати патетику и топлу причу о Бранку као човјеку и писцу. Нису ти сегменти сами по себи проблематични, али у креирању оваквог романа јесу остали на нивоу скице која Бранка Ћопића оставља тамо гдје већ дуго тавори као неки лутак бацан грмечким вјетровима. А тавори у разњеженом и топлом озрачју "Јежеве кућице". 

Ћопић је, уз сву симпатију спрам Јежурке Јежић, писац који је захватио много дубље у низ пресудних тема из наше повијесне, али и садашње стихије. Роман је могао, будући да Димитријевић очито има знања да постави причу, довести до пароксизма Ћопићеву личност, прецизније, освијетлити њену психологију, пропитати њене рефлексије на садашњост, да би коначно то распрснуће и скок на бетон испод моста били искристалисани у једну снажну трагедију, која је универзална за човјека. Тада би и инсистирање на удбашком терору, али и други притисци које је овај писац трпио, били литерарно много сврсисходнији и дојмљивији.

Ђорђе Крајишник, Ослобођење

Povezani članci

vesti 8128981743994121612

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item