Злата Бојовић, историчар књижевности: У Дубровачкој републици штампарије су биле ћириличне

Дубровчани су у писаним документима и у објављеним књигама свој језик називали: дубровачки, нашки, српски, словински, илирски, хрватски ...

Дубровчани су у писаним документима и у објављеним књигама свој језик називали: дубровачки, нашки, српски, словински, илирски, хрватски

(Фо­то З. Кршљанин)
Злата Бојовић (1939), историчар књижевности, професор Филолошког факултета на Катедри за српску књижевност, добитница је Награде града Београда за књижевност. Средишњи део научних интересовања проф. др Злате Бојовић јесте – дубровачка књижевност. Награђена књига „Историја дубровачке књижевности”, коју је „Српска књижевна задруга” објавила у „Колу”, изазвала је бурне реакције у Хрватској.
Цео свој радни век посветили сте књижевности ренесансе и барока. Зашто баш ове епохе?
Током студија књижевности, које су, укључујући и светску књижевност, обухватале све епохе од најстаријих времена и антике до почетка шесте деценије прошлога века, када сам ја студирала, за мене је највећи део литературе био већ познат. Сви велики писци и појаве били су познати још из гимназијског програма, једино што је на студијама све било обимније и шире, теоријски озбиљније – понекад чак помало разочаравајуће удаљено од наивног књижевног утиска који сасвим млад човек поима као лепоту – једино су епохе ренесансе и барока биле за мене непознате, откривале су неслућени свет уметности, књижевности посебно и живота који је из ње избијао. Једино је у тој литератури све било изненађење и откриће и радост тог препознавања држи ме и сада.
Посебно вас је занимала дубровачка књижевност. Шта је дубровачка књижевност данас, коме припада?
Дубровачка књижевност, која се у највећој мери и на најбољи начин остварила управо у ренесанси и бароку, а то је подразумевало не само литературу, већ и дух великих епоха и радост живота коју је, посебно ренесанса у себи садржала, била је део тог мог општег опредељења. Касније се показало, када сам већ увелико почела да се бавим науком, да бављење старијим епохама има предност јер је већ време, као густо сито, пре нас одвојило и сачувало само најбоља остварења и оставило нам да се бавимо провереним вредностима.
Дубровачка књижевност, која је престала да постоји са гашењем последњих литерарних струја и токова крајем епохе просветитељства, а то се поклапало са нестанком тада неколико столећа старе Дубровачке републике, на самом почетку 19. века, данас је историјска категорија. Дубровачка књижевност је целина, по много чему аутохтона и посебна, која у својим јасним оквирима постоји, попут многих других, као вредни део књижевне и културне историје.
На ком језику је писана дубровачка књижевност, и којим писмом?
Једна од посебности дубровачке књижевности је у томе што су дубровачки писци писали на три језика. Дубровачки хуманисти су, у другој половини 15. и првим деценијама 16. века, као и у доба неолатинизма, у 17. веку писали на латинском. Постоје читаве генерације песника које певају и на италијанском, иако су ретки, постоје песници који искључиво певају на италијанском. Језик темељног, најважнијег дела дубровачке литературе, укључујући прозу и поезију највреднијих писаца, Држића и Гундулића, био је штокавски источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора којим су говорили Дубровчани.
Писци дубровачке књижевности – образоване су личности, вишеструко талентоване, прави ренесансни ликови?
Прве епохе у којима се развијала дубровачка књижевност издизале су човека препорода – ствараоца, слободну, универзалну личност, предузимљиву, слободног духа и ума, окренутог овоземаљском животу. Многи од дубровачких стваралаца били су прави представници свога времена, свестрани, отворени према животу. Сликовити је пример лик Марина Држића. Био је комедиограф, глумац, песник, забављач једног аустријског грофа, његов тумач на путу за Порту и собар, оргуљаш, студент права у Сијени, трговац, завереник и – свештеник.
У средњем веку, на територији Дубровачке републике, поред католичког, било је и православног живља. Говорили су словенским језиком, служба у црквама држала се, на латинском, али и на словенском језику. Када се то променило?
Као што је познато, на дубровачкој територији, после периода у којима се Дубровачка република коначно усталила на својој територији (Рагуза), преовладао је словенски живаљ, а самим тим и словенски језик. Припајањем полуострва Пељешца са Стоном, потом и дела Жупе на српско-дубровачкој граници за време краља, потом цара Душана и цара Уроша, Конавла и Цавтата (купљених од Сандаља Хранића и Радослава Павловића), проширио се простор Републике на коме је живело православно становништво. Велики део тог становништва је покатоличен, али је до последњих деценија 15. века било на територији Републике и православних. Током векова био је значајан прилив становника из херцеговачког залеђа и са територија под турском влашћу, па је у самом граду постојала, и у каснијим вековима, православна црква.
Почетком 16. века, католички свештеник Лука Радовановић – „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, поклања свештенику Павлу Вукашиновићу. Писмо је, дакле, ћирилично?
Штампарије су биле ћириличне, и оне у покушају, у којима је требало да се штампају књиге „српским словима и језиком”. Тако је прву књигу за католике – молитвеник, Дубровчанин Франо Ратковић штампао 1512. у Венецији ћирилицом. И друге књиге истог типа штампане су у 16. веку уставном ћирилицом.
Ђуро Матијашевић, још у 17. веку, саветује дубровачким писцима да се ослободе италијанског језика и уче језик Бошњака, Хрвата, Далматинаца, Руса, Чеха, Пољака... Компликована прича око „нашег” језика траје све до данас.
За поданике Дубровачке републике (скраћено: Дубровника) није било компликовано именовање језика. А нас занима само језик којим је та литература писана. То је постајало компликовано тек у времену када је дубровачка књижевност затворила свој круг, у првој половини 19. века и када је о свему почело накнадно да се расправља. Дубровчани су у писаним документима и у објављеним књигама свој језик називали: дубровачки, нашки, српски (неколико векова је постојао у дубровачкој влади канцелар језика српскога, језика словинскога), словински, илирски, хрватски. Арогантно би било мислити да они нису знали шта говоре и да током неколико векова не умеју да одреде свој језик.
Зоран Радисављевић, Политика

Povezani članci

vesti 7014103630628743820

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item