Шта нас све чека на опустошеном банкету

После четрдесете године Томас Бернхард је одбијао да прима награде, а Аустријанцима је оставио у аманет забрану да објављују и изводе њего...

После четрдесете године Томас Бернхард је одбијао да прима награде, а Аустријанцима је оставио у аманет забрану да објављују и изводе његова дела, каже Маја Пелевић ауторка представе „Моје награде”

Маја Пелевић (Фото А. Драговић)
„Бернхардови есеји ’Моје награде’ су ми били интересантни из два разлога. Први, који је очигледан, јесте друштвено-политички аспект у којем се Бернхард сатирично обрачунава са многим како он сам напомиње такозваним државним институцијама попут Академије наука, Министарства културе, Пен центра и других такозваних удружења које је сматрао извором корупције и изопачености”, каже Маја Пелевић, драмска ауторка, у овом случају и редитељка која је управо урадила представу „Моје награде”. Полазиште је исповест Томаса Бернхарда чија мисао је цинична и иронична. Изводе је глумац Слободан Бештић и суфлерка Гордана Перовски. Представа је заживела на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду, а у копродукцији са Културним центром Панчева. Дело је превела Бојана Денић, костиме креирала Олга Мрђеновић, а сценографију Мираш Вуксановић и Јасна Сарамандић.
Други разлог због којег је Маја Пелевић одлучила да се овог пролећа дружи са делом овог контроверзног аустријског аутора јесте: „Интимни моменат у коме се пре свега аутоиронични Бернхард обрачунава са самим собом.”
„Како сам Бернхард каже: ’Презирао сам оне који награде додељују, али нисам их одбијао. Све ми је било одвратно, а најодвратнији сам био сам себи. Мрзео сам церемоније, али учествовао сам у њима, мрзео сам оне који су награде додељивали, али сам прихватао њихове премије.’ После четрдесете године Бернхард је одбијао да прима награде, а Аустријанцима је оставио у аманет: забрану да објављују и изводе његова дела”, каже Маја Пелевић.
Наслов представе „Моје награде” метафорично наслућује тему дела. Који и какав лични печат је уткала у свој нови сценски рукопис питали смо нашу саговорницу.
„Бернхардово дело је само по себи толико актуелно да не захтева скоро никакву интервенцију: оно се чита као критика друштва сада и овде. Можда нам је у том смислу јасно да је проблем на који је Бернхард указивао шездесетих и седамдесетих година прошлог века у послератној Аустрији, заправо (п)остао цивилизацијски проблем. Потпуни распад и деградација такозване демократије и такозваног демократског друштва, а све циљу уништења људи, апсолутна апатија која влада чак и у оним друштвеним слојевима који мисле или говоре да се боре за боље сутра и уништавање сваког покушаја да се о тој будућности проговори на неки другачији начин: то је оно на што смо желели да укажемо овом представом. Смештајући је у контекст данашње Европе за коју је Бернхард још ономад рекао: ’Европа, она најлепша, мртва је, то је истина и стварностְ.’ Покушали смо да укажемо на то где се ми данас налазимо на карти Европе, каквој унији тежимо и шта нас заправо чека на том опустошеном банкету”, објашњава Маја Пелевић, која је у свом сценском обраћању публици одабрала критички однос према Србији.
„Мислим да је дошло време када морамо да изађемо из оквира критике ради критике саме Србије и корумпираног српског друштва, то смо апсолвирали годинама уназад и ту су нам ствари прилично јасне. Можда би за промену, уместо што углавном прихватамо здраво за готово оно што нам се сервира као једина могућа будућност, излаз из кризе и осталих политичарских флоскула којима се народу замазују очи, требало да почнемо да размишљамо унапред о будућности која нам заиста следује. Будућност са дивљим приватизацијама, продајом друштвене имовине будзашто и прихватањем свих могућих услова под изговором страних инвестиција. Ако бисмо на време погледали шта се догодило са нашим комшијама попут Хрватске и Грчке видели бисмо у шта се европска идеја претворила, шта се у Европској унији дешава са чланицама периферије и шта нас у будућности чека. Наравно ако Европа ту будућност уопште буде дочекала”, подвлачи Пелевићева.
Бернхард је у свом делу „Моје награде” дотакао разне институције желећи да се осврне на то како оне третирају човека који жели да каже нешто о свом погледу на свет. А на питање како су Бернхарда третирале институције од којих је добијао награде, Пелевићева одговара:
„Многе институције које су му додељивале награде га уопште нису третирале. На пример на додели Академије наука у Бечу га нису препознали, а затим су у образложењу навели дела које он није написао, на додели Аустријске државне награде за књижевност је увређени министар културе прекинуо његов говор бесно млатарајући руком и претећи му након чега се додела претворила у фијаско. А један бечки лист је написао на насловној страни да је он „стеница коју треба згњечити”.
А колико је рад на оваквим представама исцрпљује, будући да највише воли дане када заборави да је драмска ауторка, Маја Пелевић одговара: „Ти дани су прошли. Сад највише волим дане кад јесам списатељица пошто тада живим на мору.”
Б. Г. Требјешанин, Политика

Povezani članci

vesti 6641045194109578690

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item