Боривој Герзић: Данас се ајфон држи у руци као некада Библија

Мени није блиска „професорска књижевност”, осавремењивање историјских догађаја и ликова, или тзв. акциона литература, где се прича своди н...

Мени није блиска „професорска књижевност”, осавремењивање историјских догађаја и ликова, или тзв. акциона литература, где се прича своди на низ бурних догађаја где се једино чека шта ће бити на крају
Када у новој књизи приповедака Боривоја Герзића „Последње ствари” (Ренде) угледамо имена Давида Албахарија или Миљенка Јерговића, очекујемо неки контекст утемељен на стварности, можда заједничку литерарну ситуацију. Међутим, не само у овим, већ и у другим причама, очекивања су изневерена, расплет је непредвидив. Основ је наизглед реалан, али се у другим слојевима отвара сложена  симболика међуљудских односа, као и односа према животу и смрти. „Некако је најбоље да се прича одвија сама за себе, и да је писац само рука кроз коју се слива то „нешто” што најчешће ни он сам не познаје до краја”, каже Герзић. Објавио четири књиге приповетки  и са енглеског је превео дела двадесетак аутора, између осталих и  Харолда Пинтера, Лоренса Дарела, Џојсове, Бекетове и Макјуанове приповетке. Аутор је и „Речника англо-америчког сленга”, „Енглеско-српског речника фраза и идиома” и „Речника српског жаргона”.
Логика сна, надреални призори, који личе на описе апстрактних уметничких слика, чак и аутоматско писање, у основи су ваше нове збирке приповедака. Да ли је то ваш корак даље у истраживању могућности сугестивности слике и језика, очуђења, проширења свести приче?
Шта је сан? Читав један свет, заправо, у којем проводимо трећину живота, којим уопште не можемо да управљамо, који се одвија мимо наше воље, а опет је дубоко наш. А и није наш, него је некаква општост, некаква ванстварност заиста заједничка свим људима. Мене сан привлачи и зато што се ту губи сваки егоизам, не постоји више оно „мало ја“ које нас малтретира у свакодневном животу, само „велико ја”, и читав тај огромни свет у који је уроњено. Код Јунга је то добро обрађено, он је, чини ми се, рекао, у вези са колективно несвесним, и са уметношћу, са писањем: „Ко говори у прасликама, говори са хиљаду гласова.” Снови, сновиђења, магновење буђења или падања у сан, све то може да буде плодно тло за онога ко се бави писањем.
Писци Давид Албахари и Миљенко Јерговић уплетени су у ове прозе као ликови који учествују у сновидној нелогичности догађаја. Зашто баш они?
Ту има неколико нивоа. Прво, звучни. Име „Давид Албахари” има у себи древну мистику која ми се свиђа, а то је и одлично име да се користи у литератури јер је национално неодређено, што је мени важно. Моји ликови су све сем национални, па онда тражим и таква имена за њих, која имају опште значење. Мислим да ћу на крају завршити са именима „човек” и „жена”, а можда ћу после тога прећи  и на нешто још неодређеније. Миљенко Јерговић, опет, има неку другу звучну конотацију за мене. Обично при изговору акцентујем први слог његовог имена, што ми се из неког разлога свиђа. Поред тога што су обојица добри писци, све је то, ипак, игра, у коме су та два лика, која заправо немају много везе са стварним особама, нашла место у мојим причама. У тренутку када сам то писао, та имена су ми се из неког разлога појавила пред очима и спојила се и измешала, у мислима, или већ тамо где се ствара прича, с неким другим стварима, ситуацијама или речима, а онда, када сам на крају све то прочитао, допало ми се да тамо, у причама, и остану.
Шта мислите о прози као као пуком препричавању свакодневице, или масовној психотерапији, чега има све више?
Заиста је данас то доминантан начин писања, бар на Западу, а и код нас, који се скоро у свему угледамо на Запад. Част изузецима, али код нас се само прерађују стране идеје, страни стандарди, некад и до непрепознавања. Није лако, с друге стране, малој култури да буде оригинална. Да се вратимо на „пуко препричавање свакодневице”. Мислим да је извориште таквог писања у потреби људи да се огледају у другим људима, да себе и свој живот упоређују са другима, да би тако о себи стекли неки суд. Такво писање је као неки романескни трач, тј. гомила повезаних трачева. А већина људи највише воли да трачари, јер је то лакше него постављати питања и тражити одговоре. И онда, ево уметничких дела са сталном акцијом, без много мисли, без много питања и закључака, стално репетитивно присуство у стално истим људским проблемима: брачним, пословним, финансијским, компетитивним итд. А заправо ни за шта од тога нема правог решења.
Где је ту онда уметност?
Свако другачије писање, које не представља разоноду, осуђено је да буде на маргини, и да нема много читалаца, што ипак не значи да је мање вредно. Изгледа да је судбина праве уметности да се повуче у елитизам, у уске посвећеничке кругове. Или је, можда, уметност, као битан фактор људске делатности, превазиђена, и техника и наука је све више истискују. Погледајте само колико су све те справице и њихове апликације младима интересантније од уметности. Па они не испуштају ајфоне, ајподе, таблете, и шта све не, из руку. Кад седе, држе их као што се некад држала Библија при молитви, у крилу, на длановима, са две спојене шаке.
„Нешто се преломи у човеку, нешто се преломи у жени, изгледа, и то после више нико да састави. Хоће ли се, кажем, моћи још једном заволети омрзнути?”, каже једна од прича. Да ли је искуство такве прозе многострука гранична ситуација?
Па управо су граничне ситуације плодна поља уметности. Ако се уметник не бави тим преламањима у људском животу, тим проблемима и контрастима егзистенције, условно речено „последњим стварима”, чиме се он заправо бави? Мени није блиска „професорска књижевност”, све то осавремењивање историјских догађаја и ликова, или тзв. акциона литература, где се прича своди на низ бурних догађаја с много емоција и страсти, и где се једино чека да се види шта ће бити на крају. Или „лака литература”, која све своди на забаву. Али људи имају потребу за разонодом, а можда и имају на то право. Живот није лак, па се тако, вероватно, прави неки баласт.
Смрт је једна од последњих ствари. Да ли је она у вашим причама део апсурда света као позорнице?
Да, смрт као крајње исходиште. Разни су начини како се човек с њом суочава. То је оно занимљиво, јер смрт, сама по себи, није. У њој нема ништа занимљиво. Она је поништење живота, као, рецимо, експлозија атомске бомбе. Шта има занимљиво код експлозије атомске бомбе? Али то како човек дочекује сопствену смрт, мислим да ту има нешто битно, нешто велико, или мало, што говори о сваком појединцу. А то онда постаје и легитимна велика тема литературе и уметности.          
Марина Вулићевић, Политика

Povezani članci

vesti 37718113255361644

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item