Лако препознатљив, тешко одгонетљив

На „Дучићевим вечерима поезије” одржава се дводневни научни скуп „Звук, метар и смисао Милосава Тешића” Учесници скупа испред спомени...

На „Дучићевим вечерима поезије” одржава се дводневни научни скуп „Звук, метар и смисао Милосава Тешића”

Учесници скупа испред споменика Јовану Дучићу (Фото „Дучићеве вечери поезије”)
Требиње – Полагањем цвећа на споменик Јовану Дучићу (рад Дринке Радовановић), у Требињу је почео с радом дводневни научни скуп: „Звук, метар и смисао Милосава Тешића”, који организују Институт за књижевност и уметност из Београда и „Дучићеве вечери поезије” из Требиња. У раду скупа учествује двадесетак научних истраживача из Србије, Републике Српске и Црне Горе.
У српску књижевност Милосав Тешић (1947), ушао је као зрео песник, најпре песмама у периодици, а затим и збирком „Купиново” (1986). У њој је активирао стварна или могућа значења имена места из српске историје и културе и развијао њихове културно-историјске или симболичке могућности, да би у „Кругу од куће” (1991),  испитивао присуство и деловање наше древне, делом потиснуте културе у искуству и бићу савременог  човека, а у „Прелести севера, Кругу рачанском, Дунавом” (1996) дао песничку слику Велике Сеобе у историји и великог прелома у култури крајем 17. и у 18. веку. У „Седмици” (1999), којом је ушао у најпознатију српску библиотеку, међу плаве корице „Кола” Српске књижевне задруге, обнавља се једна посебна осећајност српско-византијске црквене поезије. У књигама које су потом уследиле: „Бубњалица у пчелињаку” (2001), „Дар и коб” (2006), „Млинско коло” (2010) и „Ветрово поље” (2013), песник је ширио стиховне и тематске просторе своје поезије, бивајући у свакој од њих и нов и препознатљив.
Милосав Тешић, истакао је у уводном излагању Александар Јовановић, дао је нове подстицаје нашим стиховима: дактило-трохејском десетерцу, јампском једанаестерцу, амфибрашком дванаестерцу и дактило-трохејском петнаестерцу (хексаметру). То јест, створио је нове варијанте класичног српског метра. Испевао је знатан број антологијских песама међу којима су  поједине,  као што су „Благо божије”, „Rosa canina”, „Претрес куће”, „Сентандреја”, „Iris florentina”, „Има нека васиона” и „Шљива српска”, постале његов заштитни знак.
Милосав Тешић, додаје Јовановић, снажно се ослонио на симболистичко наслеђе наше и европске поезије, почев од неговања песничке мелодије, преко хватања једва приметних наговештаја и тананих слутњи у људскоме бићу, до изузетног умећа у грађењу стихова и стиховних облика. Са мало слободе, може се рећи да је наш песник сјединио формално савршенство прве генерације наших симболиста, Дучићеве и Ракићеве, затим, дубоке, ирационалне и подсвесне слутње друге симболистичке, Пандуровићеве и Дисове генерације, са искуством модерне поезије наших неосимболиста, Миљковића и Лалића, пре других.
Лако препознатљив, тешко одгонетљив, трагалац на плану спајања звука и смисла, ритма и туге, исправљач у језику и ритму, онај који потире досад познате ритмичке могућности српског језика, напомиње Јован Делић, Милосав Тешић је особена фигура у српском песништву последње четвртине 20. и прве 21. века. Од песника после Другог светског рата, Тешић је, ипак, најближи Ивану В. Лалићу, који је у свом песничком искуству синтетизовао Војислава Илића и Лазу Костића, толико разнородне песнике.
Петар Пијановић је указао на Тешићеву књигу „Есеји и сличне радње”, у којој, између осталог, говори и о језику. Разматрања о језику Тешић усмерава ка његовој поетској функцији. У том смислу подсећа на речи руског симболисте Андреја Белог, који је говорио да је музика  скелет поезије, а то управо значи, додаје Тешић, да је и „песник звучно биће”. Из тога проистиче да су речи „истовремено и слике и звуци појмова и ствари које означавају”.
Бојан Јовановић говорио је о природи и култури у поезији Милосава Тешића. О својим непосредним доживљајима природе, песник говори у књизи лирско-приповедне прозе „Са станишта брезових дедова”, која показује ауторово познавање света, природе, биљака и посебно гљива. Однос између природе и културе, закључује Јовановић, Тешић сагледава као – памћење и заборављање.
У српској поезији, авангардни налог за повратак архаичним културама значио је, кључним делом, сматра Драган Хамовић, самоосвешћујући продор у сопствену стару, скрајнуту културу, још увек подоста очуван у нашем оправданом, а понекад и спасоносном развојном кашњењу. Растко Петровић је међу првима, у свом откривалачком нараштају, указао на ресурсе народног хришћанског генија које ваља изнутра истражити, утирући пут решења и за долазеће песнике.
Целокупна поезија Милосава Тешића, истиче Светлана Шеатовић Димитријевић, представља велику синтезу наше културе, наших трагалачких низова, од народне књижевности, средњовековних жанрова, до барока. Уз Васка Попу и Ивана В. Лалића, Тешић представља врхове српског песништва, заснованог на дубокој свести о традицији која се изграђује у новом песничком духу пажљиво бираних речи нашег језика.
Већ је вишеструко запажено да су збивања, личности и места, од пресудне важности за националну историју и њену културу, каже Бранко Златковић, веома важна компонента у поетском ткиву Милосава Тешића. Према начину на који он транспонује, поетизује и симболизује историјске чињенице, Тешић је постао препознатљива стваралачка појава у савременом српском песништву. Зато је, с разлогом, 2010. године добио награду „Одзиви Филипу Вишњићу”, за родољубиво песништво.
Догодине, на Благовести, научни скуп, биће посвећен, највероватније, поезији Алексе Шантића.
Светла земља Дучићева
У Културном центру Требиња, представљена је „Звучна антологија добитника Дучићеве награде“, у издању РТС-а и „Дучићевих вечери поезије“, а потом је одржана свечана академија, у којој су учествовали: Биљана Ђуровић, Небојша Дугалић, Борис Пинговић, Црквени хор „Св. новомученика Станка” из Никшића, Светлана и Борислав Несторов.
Зоран Радисављевић, Политика

***

Милосав Тешић: Није захвално бити песник


Ако се не ради о каквој врсти службеног и пропагандног писања песама, претпостављам да нигде у свету, што је и разумљиво, није нарочито захвално бавити се поезијом. Са друге стране, данашња српска стварност - у којој није лако разабрати се, а свакако је онеспокојавајућа - обулује темама за све књижевне жанрове. Уосталом, свако време нуди материјал за књижевну обраду, а на писцу је да се, без чекања неког бољег времена (јер је тај појам неуклопив у суштину литерарног стваралаштва) прихвати или не прихвати тог посла - каже за "Новости" академик и песник Милосав Тешић о свом животном позиву, а поводом научног скупа о његовој поезији и поетици, који се отвара данас у Требињу.

Скуп је, по речима професора Александра Јовановића, насловљен "Звук, метар и смисао Милосава Тешића" да би именовао најважније одлике ове поезије: звучно тело његове поезије, мајсторство у грађењу стихова и стиховних форми, таман и дубок песнички свет, у којем је на најсрећнији начин укрштено лично и предачко искуство. У оквиру дводневног рада, своје текстове о Тешићевом стваралаштву представиће тридесетак еминентних универзитетских професора, историчара и критичара књижевности, лингвиста и етнолога.

Ово је 21. скуп у пројекту поетичких истраживања "Поетика српске књижевности", а седми у циклусу "Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века: национални и европски контекст", у организацији Института за књижевност и уметност. Истовремено, ово је осми скуп који се одржава заједно са Дучићевим вечерима поезије у Требињу.

- Сигуран сам да ће се тај скуп у Требињу пратити са знатно већом пажњом него што би се пратио да се одржава у Београду. Како се изградила Херцеговачка Грачаница, црква у којој почива Јован Дучић, сви културни догађаји везани за његово име имају код тамошњег света култни значај и примерен медијски одјек у Републици Српској. Одржавање једног научног скупа у таквој атмосфери свакако је ретко лепа појава у нашој култури, често преоптерећеној свакојаким, често и штетним садржајима - каже Тешић.

Са мало слободе, како пише Јовановић, може се рећи да је Тешић сјединио формално савршенство прве генерације наших симболиста, Дучићеве и Ракићеве, затим, дубоке, ирационалне и подсвесне слутње друге симболистичке, Пандуровићеве и Дисове генерације, са искуством модерне поезије наших неосимболиста, Миљковића и Лалића, пре других, и њиховог односа према сопственој и европској традицији. Испевао је знатан број антологијских песама међу којима су поједине, као што су "Благо божије", Rosa canina, "Претрес куће", "Сентандреја, Iris florentina, "Има нека васиона" и "Шљива српска" постале његовим заштитним знаком.

ОБЕЗЉУЂЕНИ СВЕТ

- ЗА поезију је најважније да у глобалистички устројеном и све више обезљуђеном свету очува своју изражајну самобитност и да одржи своје биће и веродостојност. То је много важније него да се разлије у површност и почне тржишно и медијски надметати се са другим врстама уметничког изражавања - каже Тешић.

Вечерње новости

Povezani članci

vesti 1332263207077970211

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item