Литерарни дуети – нови тренд у српској књижевности

Када су Иљфа и Петрова питали како пишу у тандему, одговорили су: „Један јури по редакцијама и преговара за хонорар, а други седи код ку...

Када су Иљфа и Петрова питали како пишу у тандему, одговорили су: „Један јури по редакцијама и преговара за хонорар, а други седи код куће и чува рукопис да им не украду!”

Иљф и Петров: У четири руке Фото Википедија
Књижевне теме, често дубоко осмишљена искуства у осами, код нас све чешће постају инспирација два аутора чија имена на корицама књиге стоје равноправно, као нека врста литерарног дуета. Два су српска издавача упечатљива по оваквим насловима: „Службени гласник” и „Лагуна”. У реномираној едицији „Службеног гласника” „Србија и коментари”, коју уређује Горан Петровић, недавно је представљена илустрована књига нашег познатог писца и осведоченог пецароша, и у интернационалним водама, Михајла Пантића и сликара и вајара Милана Туцовића „Приче од воде – све рибе Србије”, а најављено је дело у „дуету” Радине Вучетић и Драгана Великића о београдским пијацама.
 
Поводом феномена писања удвоје, теме риболова, као и о сарадњи са Туцовићем, Михајло Пантић је истакао да су му „најближе књиге које се неосетно напишу, готово саме од себе”, и да су управо такве „Приче од воде”, по његовим речима, „књига срећног сусрета, у којој су се један ослушкивач и један посматрач света, сасвим спонтано договорили о неки битним питањима и стањима човековог живота, на пример, о радости, тишини, гозби”.
– Свако има неку опсесију, на крају крајева, како је то говорио Меша Селимовић, неко своје лудило које треба пронаћи, припитомити га и тако лакше поднети свет, и ведрије проживети сопствени живот. Имам неколико таквих страсти, редослед није важан, без ниједне не бих био то што јесам. Читање је страст, писање је облик морања. Музика је страст. И риболов је страст, за мене начин да се вратим, макар на једно јутро или сумрак, у оно немушто, изворно стање, озвучено шумом реке, ветра, лишћа или кише, каже за наш лист Пантић, додајући да му у риболову није важан улов, већ тишина. Радост писања, како је приметио, постала је за њега још већа када је видео „на који начин Милан Туцовић, сликар тишине, преводи у линију и боју његове речи, на који начин се сликом одазива на њих”.
У оквиру едиције „Србија и коментари” списатељски труд удружили су Радивој Радић и Радослав Петковић у делу „Средњовековни путовођа”, Светлана Пејић и Милета Продановић у књизи „Рука, боја, храм”, Бојан Јовановић и Мирко Демић у „Читању пророчанства”, Васа Павковић и Милан Ђурић у „Божанственим ситницама”, Божо Копривица и Вуле Журић у „Вечитом дербију”, Владан Матијевић и Срђан Вучинић у студији „Црно у колору”, Владимир Кецмановић и Предраг Ј. Марковић у књизи о Титу.
Дејан Михаиловић уредник у „Лагуни” овај феномен писања удвоје тумачи заједничким књижевним склоностима, сличним поетичким схватањима, узајамно компатибилном стилу, па и истом погледу на свет.
– На одлуку о заједничком раду писаца може утицати и комерцијални моменат, свест да ће њихова имена на једној књизи свакако боље утицати на продају, јер је писање у „четири руке” иначе необична појава. Што се тиче публицистике и студија, то није нимало необично, јер је у питању мање захтеван поступак. Овде је занимљиво навести једну анегдоту о најпознатијем светском књижевном тандему: руским писцима Иљфу и Петрову. Када су их питали како пишу у тандему, одговорили су у свом стилу: „Један јури по редакцијама и преговара за хонорар, а други седи код куће и чува рукопис да им не украду!”, прокоментарисао је Михаиловић, уз напомену о иностраним случајевима удруживања писаца, који су чешћи у Русији, Немачкој и САД, што је, по његовом суду, и логично, јер су то нације великих књижевности. Ненад Жупац, такође „Лагунин” уредник, слично Михаиловићу, сматра да се писци удружују, јер их интересује иста тема или догађај.
– Затим процене и закључе да ће „дупла” обрада текста бити боља, темељнија и далекосежнија. Наравно, заједничке књиге могу бити плод сплета околности, среће или случајности – додаје Жупац.
„Лагуна” је до сада објавила неколико бестселера двојног ауторства. „Српски психо” потписују Александар Илић и Жељко Обреновић, „Бункер Свинг” су написали Мирјана Ђурђевић и Бранко Млађеновић, а аутори романа о дипломатској служби Ива Андрића у Берлину, уочи Другог светског рата, „Каинов ожиљак” су Дејан Стојиљковић и Владимир Кецмановић. На честа питања како су се међусобно допуњавали током писања, ова два романописца одговарала су да је свако тачно знао свој део посла у тандему. Међу „Лагуниним” издањима из области есејистике, која су потписала два аутора, налазе се: „Књига о музици” Жарка Радаковића и Давида Албахарија, врцава преписка „Тушта и тма” између Светислава Басаре и Миљенка Јерговића.
Марина Вулићевић, Политика

Povezani članci

vesti 4312269827407789523

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item