Књижевност која покорава тишину

Не бих се бавио причом која је искључиво политичка, али не видим разлог да запостављам аспект политичког, који има тако снажан утицај на н...

Не бих се бавио причом која је искључиво политичка, али не видим разлог да запостављам аспект политичког, који има тако снажан утицај на наше животе, говорио је Гинтер Грас

Гинтер Грас, литографија
Издавачка кућа „Лагуна” објавила је у оквиру Одабраних дела Гдањску трилогију Гинтера Граса (1927–2015) коју чине: роман „Лимени добош”, новела „Мачка и миш”, као и роман „Псеће године”. Централна тема ових дела је искуство Немачке у Другом светском рату, као и критика нацистичке идеологије. У роману „Псеће године”, у преводу са немачког Ивана Ивањија, налази се напомена Гинтера Граса у којој се немачки нобеловац радовао новим генерацијама читалаца код нас. Поруку је написао прошле године: „Веома ме је обрадовало то што су после исувише дугачког прекида, моје књиге поново нашле издавача у Србији. Можда је снага књижевности баш у томе. Она уме да савлада и подугачко време тишине, и да после ње, упркос свим смутњама, поново подсети на себе.”
Роман „Лимени добош” (за „Лагуну” превела га је с немачког Олга Требичник) прославио је Граса широм света, а затим је уследила филмска адаптација књиге у режији Волкера Шлендорфа.
То је исповест човечуљка Оскара Мацерата, који је као дете добио лимени добош и одлучио да никада не одрасте. Мацерат, мењајући перспективе приповедања, као стармало дете које посматра свет око себе, дочарава успон и пад нацизма, ненаметљиво постављајући питања о моралности, болести и здрављу. Оскаров глас, од чије снаге пуца стакло, и његов добош, докази су његовог постојања: „Докле год сам певањем разбијао стакло, постојао сам, докле год је мој визирајући дах одузимао стаклу његов дах, постојао је још живот у мени.” Неретко је и Гинтер Грас упечатљиво обзнањивао своје идеје, па и критику уједињења Немачке, низом предавања и текстова почетком деведесетих година.
У интервјуу за часопис „Парис ривју”, Грас је својевремено изјавио да су за њега писање, цртање и политички активизам три различита стремљења, подједнаке снаге.
„Моје писање, као и цртежи, имају везе са мојим политичким ставовима, хтео то или не. Никада заправо не намеравам да се бавим неким политичким садржајем, већ док пишем откривам ствари које је историја потиснула. Не бих се бавио причом која је искључиво политичка, али не видим разлог да запостављам аспект политичког, који има тако снажан утицај на наше животе”, изјавио је Грас.
За Шлендорфово тумачење „Лименог добоша” имао је речи хвале, али је указивао на разлике између скоковитог приповедања у књизи, од линеарног редитељског приступа.
После више од две деценије наши читаоци могу да читају Грасову новелу „Мачка и миш”, која приказује Гдањск током Другог светског рата. Главни јунак је још један необичан лик, тинејџер Јоаким Малке, који и упркос томе што поседује видљиву телесну ману, упева да својом супериорном интелигенцијом избори за себе место у друштву и постане цењен, да од кловна постане херој. Али, тиме његовим невољама није крај...
Роман „Псеће године” Грас је унеколико сматрао чак и важнијим од „Лименог добоша”. Ова прича приказује пријатељство полу-Јеврејина Едија Амзела и аријевца Валтера Матерна, у Гдањску, двадесетих година прошлог века. (Иван Ивањи наглашава да се Грас не може замислити без Гдањска, као што се Андрић не може замислити без Босне). Сликовити наслов ове књиге метафора је за нацистичко време, али и алузија на причу о фиреровом псу Принцу, који је напослетку од њега побегао. „Беше једном један пас… он је напустио свога господара и превалио дугачак пут. Осмога маја хиљаду девет стотина четрдесет пете, ујутру у четири сата и пет минута, изнад Магдебурга, готово невиђен препливао је Елбу и западно од реке потражио себи новог господара.” (Ивањи овај пасус тумачи као Грасово мишљење о томе да је Хитлерова идеологија по завршетку рата прешла у Западну Немачку). У послератним годинама Матерн са псом који се сада зове Плутон (паклени пас) креће у потрагу за починиоцима нацистичких злодела. Иван Ивањи у поговору овог романа, који је преводио одмах пошто се 1963. године књига појавила, истиче да су и у оригиналу њене метафоре биле тешке за одгонетање. Стога је у овом тексту објаснио сложене Грасове симболе црног пса овчара, страшила, пишчева језичка нијансирања, подсмех немачкој идеалистичкој филозофији, коју су нацисти злоупотребили.
„Грас у ’Псећим годинама’ креће од Гдањска, чак још уже од његовог предграђа Лангфур, у сусрет немачким, као и светским, свечовечанским проблемима. Да би могао да говори о издаји, о дијалектичком јединству љубави и мржње, о појави варварства у двадесетом веку, и о многим другим мукама данашњег човека, он детаљно описује ситуацију тог пољско-немачког града Гдањска – Данцига, као и његове околине”, пише Ивањи. Он је, такође, приметио да је дискутабилно Грасово ћутање у трајању од шездесет година, поводом кратког учешћа у есесовским јединицама крајем рата, као и његова подршка НАТО бомбардовању Србије и Црне Горе 1999. године, иако се немачки нобеловац касније оградио од тога.
М. Вулићевић, Политика

Povezani članci

vesti 8103863797052329173

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item