Арса Јовановић: Примете ме само у одјавној шпици

Арсеније Јовановић о новој сарадњи са Теренсом Маликом: Извињавао ми се што у “Витезу” није довољно користио моју музику, а она је присутн...

Арсеније Јовановић о новој сарадњи са Теренсом Маликом: Извињавао ми се што у “Витезу” није довољно користио моју музику, а она је присутна више од једанаест минута. 

Ово је година светлости, тако су је означили светски научници свих могућих области, који пишу и размењују последње податке о њеној природи. Ту се налазе чудесне чињенице, о томе ће многе књиге бити написане, не само научне него и уметничке. Космос је у тами деведесет седам одсто, само три одсто припада светлости, зато и није чудо што се човек узнемири када је помрачење Сунца, ма колико знао да је то само тренутак. Ми у себи носимо дубоку, суштинску зависност од светла, носимо свест о томе да без светлости не постојимо, да нас нема - каже на почетку разговора Арсеније Арса Јовановић, док нам с поносом показује мале саксије у свом прозору, у којима је засадио више од 30 врста најљућих папричица.
Повод за причу са њим је сасвим ексклузиван - наставак сарадње са Теренсом Маликом, једним од најважнијих редитеља данашњице, који је за нови филм “Project V” од Јовановића узео четири композиције. Наш познати позоришни, радијски и телевизијски редитељ (режирао је драме и у Енглеској, Америци, Бугарској...), и један од иницијатора радионица звука на Кунстрадију (ОРФ) у Бечу, Центру медијске уметности Универзитета у Сиднеју, као и у Финској и Данској, ових дана је, како каже, највише преокупиран “селидбом” папричица у своју кућу у Ровињу.

* О новом Маликовом филму и овог пута се још ништа не зна у јавности?

- Он увек све држи у тајности, нико ништа не зна осим оних који су у његовом малом кругу. Нови филм снима са Рајаном Гослингом, Рунијем Маром, Мајклом Фасбендером, Кејт Бланшет, Кристијаном Бејлом, Натали Портман. За сада користи моје композиције “Најезда”, “Приближавање”, “Тамни дамари” и “У потрази за прозрачним просторима”, али не знам шта ће од тога остати кад буде завршио, као што се никада до краја не зна хоће ли исти глумачки састав остати у филму. И то је већ опште место када је реч о Малику. Чак и глумци који играју код њега не откривају никакве тајне. Малик није присутан у јавности, постоје можда само две-три његове фотографије које су се појавиле у штампи за више од тридесет година његовог рада. Малика је немогуће снимити.

* Какво је ваше искуство у сарадњи са њим - да ли је заиста “чудак”, како неки сматрају?

- Могло би се по овоме рећи да је чудак, али када говоре о њему приватно, сви кажу да је жовијалан, духовит, бескрајно топао, а то и сам знам из неких писама које ми је упутио, и контаката које смо имали, али то не могу да откривам. Начин рада Теренса Малика је потпуно изван свих шема. Бен Афлек је, говорећи о филму “Витез од пехара”, причао да је дошао на снимање, видео да неке камере већ раде, Малик је такође био ту, али му није дао никакав текст. Онда су га двојица филмских радника одједном зграбила и бацила у базен, а камере су све то снимале. Та сцена је ушла у филм. Хоћу да кажем да Маликове импровизације на снимању иду до ексцентричности, до претеривања, и то је похвала његовом раду, није критика. Џесика Честејн је, рецимо, добила од Малика сценарио и спремна дошла на снимање. Али, он је тражио да те сцене одигра без речи. И то се види у његовим филмовима - мало се говори, и у томе је можда мало и претерао. Ушао је у неки маниризам и ваљда ће се извући из њега. Малик ради, као што је пре сто година у позоришту радио Станиславски, импровизујући. Чак глумцима даје малу спортску камеру да снимају за време снимања филма, онда одабере све што постоји од снимљеног материјала и тако саставља филм. Врло често, у огромном проценту, напушта претходно скицирани или написани сценарио.

* Са Теренсом Маликом сарађујете већ осамнаест година - на шпици филма “Дрво живота” који је у Кану освојио Златну палму, ваше име је било четири пута, на овогодишњем Берлиналу, на “Витезу од пехара” потписани сте шест пута. Шта за вас значи чињеница што сте међу најприсутнијим ствараоцима на најпрестижнијим фестивалима?

- То примети само онај ко гледа шпицу филма, али људе углавном више не занима ко је све потписан. Чак ни новинари нису претерано радознали да се информишу ко све стоји иза неког остварења. У филму “Дрво живота” имао сам четири композиције, у “Витезу од пехара” шест, и у свету постоји пракса да се свака композиција која се користи, и њен аутор, посебно потписују. Занимљиво је, рецимо, да ми се Малик извињавао што у “Витезу” није довољно користио моју музику, а она је присутна више од једанаест минута, што је огромно време за филм.

НАШ СЕН ТРОПЕ

На насловној страни Михизове књиге, налазите се ви у “гумењаку”, заједно са Михизом. Да ли Ровињ у коме такође живите, има нешто од трага некадашњег “београдског града”?

- Има извесне трагове тог космполитизма, као што га има и Истра у целини, која се понела веома честито у догађајима из деведесетих. Ровињ је нешто друго у односу на Примоштен у Сплиту или Шибеник, али ни он више није исти град, онај југословенски Сен Тропе, како смо га називали. Та сећања да је некада био “београдски град”, да је био крцат нашим интелектуалним или квазиинтелектуалним уметничким или квазиуметничким светом, годинама су била прећуткивана. То време као да никада није постојало, што ми је деловало и смешно, и чудно, и тужно. Данас се и то полако помера, УЛУС је, рецимо, гостовао са великом колекцијом у Завичајном музеју. Пре пет година, то би било незамисливо.

* Светску препознатљивост и награде донела су вам радиофонска остварења. Колико та ваша “игра” са звуком има одјека код нас?

- Прошле и претпрошле године добио сам бронзани трофеј Њујоршког фестивала, и о томе овде готово нико ништа није објавио. А сваког дана неки пливач, стрелац или скакач добије “бронзу”, и то одмах иде у Други дневник међу главним вестима. Наравно да немам ништа против спорта, али када се та иста “бронза” деси у култури, онда то и није вест. То само говори о третману културе од стране медија, и о позицији саме културе. Али, нама је данас све у “дроњцима”, и култура и готово свака институција, укључујући и Академију наука. Једини са којих не висе некакви “дроњци” су појединци који су се сачували, иако тих “дроњака” има и око значајних личности и уметника који нису без дара, јер су “дроњци” од људи. Да не грешим душу, можда су се сачувале и неке мање институције, мања удружења - нека библиотекица, неко аматарско позориште у провинцији које је у сиромаштву и у анонимности.

* После “Косанчићевог венца 19” и “Прича са Галиоле”, ускоро објављујете и нову књигу сећања?

- То су моје забелешке “Рађање позоришта”, када сам био уметнички директор Битеф театра, у време пред одлазак Мире Траиловић. Практично, био сам учесник рађања саме зграде позоришта и рађања првих представа, а свакодневно сам водио белешке о свему што се догађало, и о свима нама. Али, да бих издржао силину тог посла и још већу силину глупости која је тих година агресивно надирала са свих страна, сваке недеље бежао сам у своју кућу у Ровињу. У том возу којим сам путовао почео сам да водим друге врсте бележака - шта се догађа на тим ноћним путовањима. Ту је и трећа паралелна “радња” - бележио сам све оно што су медији писали, што сам сматрао сведочанством, а то је било доба Милошевића, Ушћа, демонстрација, чак сам забележио и курсне листе и неке најбаналније ствари из рубрика “Међу нама”. Прошло је четврт века од тих информација, књигу објављују “Службени гласник” и Битеф театар, и верујем да ће она и данас доста говорити о нама.

Радмила Радосављевић, Вечерње новости

Povezani članci

vesti 6624301455731886287

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item