Одлазак Томаса Транстремера: Прозирне слике мрачног света

Одлазак нобеловца, великог песника, путника и заљубљеника у природу. У чудесно складним стиховима представљао је самоћу човека и његово ...

Одлазак нобеловца, великог песника, путника и заљубљеника у природу. У чудесно складним стиховима представљао је самоћу човека и његово рвање с временом, историјом и заборавом. 

Моје песме су места сусретања. Њихова мисија састоји се у томе да ненадано доведу у везу делиће стварности које уобичајени језик, као и изглед, ствари најчешће држе по страни. Сусрећу се ту велике и сићушне појединости пејзажа, одељене културе и народи сустичу се скупа у уметничком делу, природа се меша с индустријом... Оно што се чинило да је супротност, претвара се у везу.

Тако је о поезији говорио шведски нобеловац Томас Транстремер (1931-2015), који је овај свет супротности повезан песмама, напустио пре два дана, у 83. години.

Био је један од оних ретких, непогрешивих песника, како је причао његов пријатељ и преводилац Мома Димић, који је за читаоца учинио све: сачинио је такав пробир између свих могућих песама, да је тешко замислити сведенији избор. Иза Транстремера их је остало тек нешто више од 200, које заузимају чврсто место у мапи његовог стваралаштва, попут сваког појединачног елемента у Мендељејевом систему. Његова насушна истина о поезији гласила је: "Атмосфера се згушњава када се каже премало".

Књижевни горостас с крајњег севера Европе на лак и једноставан начин писао је о тешким и готово неподношљивим странама наше, људске егзистенције. Отуда и његова пријемчивост код читалаца а не само у елитним круговима песника. Његове песничке слике и метафоре истовремено су и густе и прозрачне, и у чврстој су спрези с природом и космичким пространствима, са драгоценим знаменима човекове душе и ритмичком сменом годишњих доба. У чудесно складним стиховима представљао је самоћу човека са севера, али и човека одасвуд, његово непрестано рвање с временом, историјом и заборавом, чежњу за сусретима, даљинама и путовањима.

Поезија, говорио је, полази од једне корисне околности. "Комад папира, неколико речи: то је једноставно и практично. Омогућује независност. Поезија не тражи тешке и опасне машине што их ваља вући наоколо, не зависи од ћуди извођења, диктаторских директора, препаметних продуцената препуних неодољивих замисли. Није у питању ни велики новац, она не може бити украдена из музеја..."

Рођен је 15. априла 1931. у Стокхолму. Отац Геста по занимању био је новинар, мајка Хелми учитељица. Деда и још неколико предака, с мајчине стране, били су морепловци, навигатори бродова по Балтичком мору, посебно у Стокхолмском архипелагу. Родитељи су му се развели кад је имао три године, и од тада је живео с мајком. Дипломирао је на Стокхолмском универзитету, са положеним испитима из историје књижевности, историје религије и психологије, 1956. Студирао је такође на Психолошко-техничком институту. Радио је као психолог, бавио се образовањем хендикепираних, свирао клавир. После можданог удара је пензионисан. Од 1958. године у браку је с Моником, медицинском сестром, са којом има две ћерке - Ему и Паулу.

Као и сви велики шведски песници, био је велики путник. Пратећи разгранату мапу Транстремерових путовања, писао је Димић, чији се неки фрагменти могу препознати и у његовим песмама, стичемо утисак да њега занимају искључиво она места у којима нико други раније није био, далеко од очију стручњака у путовањима. Велике светске метрополе или монденска места њему ништа не говоре. Градови као што су Танту, Молокај, Измир или Пећ - представљали су изазов његових потуцања светом.

Још као разбарушени млади песник, далеке 1955, запутио се на тридесетодневно крстарење по Балкану, по загонетним варошима, кафаницама и зеленилу воћњака, и остао задивљен оријенталним изобиљем, даровима, оскудицама и севдалинкама. Привукли су га Рума, Шабац, Бања Ковиљача, Сарајево, Косовска Митровица... У Пећи се Транстремер разболео и неколико дана лежао у соби у којој је било више од педесет болесника. Непосредно из тих сећања и младалачких виђења, настала је песма "Формуле путовања". Србију је носио у лепом сећању. Једну каснију песму - "Црне планине", инспирисало је путовање кроз Црну Гору.

Средином новембра 1990, у 56. години живота, погодио га је снажан мождани удар, који му је оставио неизлечиве последице до краја. Изгубио је контролу над читавом десном страном тела, и готово потпуно изгубио моћ говора.

Ипак, наставио је да пише, још покретном, левом руком, којом је свирао и клавир. Музика му је заменила говор, окренуо јој се у потпуности, али није престао да ствара поезију.

Пре две године, захваљујући његовој супрузи Моники, са којом је био у браку скоро шест деценија, песник је за "Новости" успео да артикулише неколико реченица, што је био један од последњих интервјуа које је дао.

О присутности поезије у нашем времену, тада нам је поручио:

- Гледајући главне и моћне издаваче са све мањим бројем нових песничких књига, оскудне полице за поезију у књижарама, и тричаве просторе који се дају приказима поезије у културним рубрикама новина, човек може да се обесхрабри. Али ако приступите интернету, видећете изобиље поезије, да се још много пише, и да фестивали поезије привлаче велике гужве. Свакако има наде за поезију!

Природа је била централни елемент његове поезије, а мало острво Рунмаро - главна инспирација. Тамо је одлазио кад год би пожелео да пише, тамо се осећао као код куће:

- Природа ми је одувек била важна. Сва своја лета проводио сам у стокхолмском архипелагу, на острву по имену Рунмаро. Моји корени су тамо. Деда ми је био навигатор брода, наследио сам његову кућицу на острву. Многе песме написао сам тамо - саопштио је за "Новости" Транстремер, који је био и страствени ентомолог.

Поводом његовог 80. рођендана једна мала буба откривена на Готланду, највећем шведском острву на Балтичком мору, названа је по њему, и сада се зове Mordellistena transtoermeriana. 

Бродски и Седерберг посвећивали су своје стихове Транстремеру, а шведски и страни композитори створили су више од педесет музичких дела инспирисаних његовом поезијом. Од 1988. у Шведској се додељује "Транстремерова награда" најбољем песнику из неке од балтичких земаља.

Модеран песник великог формата Нобелову награду за књижевност примио је 2011. године, зато што нам "кроз своје згуснуте, прозирне слике, пружа свежи приступ реалности". Одавно је постао не само најпревођенији европски песник после Другог светског рата већ и рекордер у књижевним наградама: примио је двадесетак најугледнијих шведских и међународних признања. Међу њима су и из Србије - Европска награда за поезију КОВ, коју му је доделила Књижевна општина Вршац 1990, и Златни венац Струшких вечери поезије из 2003. године.

Ненаметљиви Швеђанин, тим поводом, умео је да каже: "Опростите ми за оволики број награда". Памтиће се као радознали и истрајни искушеник, свестрано образовани аскета што се од најранијих својих стихова одлучно дистанцирао од самог себе, од бучног и опсесивног дубоког ја. Томас Транстремер је испод површине света отворио амбис дубоких значења, успоставио везу између неба и земље, земље и понора, упирао иза речи, да би се читалац осетио као део универзума. 

Б. Ђорђевић, Вечерње новости

Povezani članci

vesti 8551233833578333922

Popularno

Novo

BKG

Pretplatite se besplatno

item